Miris Cigareta

22. Chapter

U hodniku sam nakon zvona opet tražio te dve lujke. Jebem ti drugarice, zašto ne mogu da mi kažu?

,,Zašto je tebi uopšte toliko stalo da znaš šta je rekla ta mala? Eros, nikada te nije zanimalo tuđe mišljenje." Dosađivao je Louis.

,,Šta kažeš na to da malo ućutiš, a?" pitao sam nervozno i nastavio da lutam hodnicima u potrazi za niskom brinetom.

,,Čoveče propao si." Prostreljao sam ga pogledom dok je on ležerno nastavio svojim putem. Skot. Šta njega briga uopšte? Neka se ne meša u tuđa posla.

Na kraju hodnika u uglu stajale su meni dve poznate devojke ne obraćajući pažnju na mene. Prišao sam im sigurnim korakom, ali dosta smireniji. Ne smem da dozvolim da me se boji.

,,Hej." Rekao sam im i ostao bez odgovora. Promatrale su me ćutke. Abigail je samo vratila pogled u svoju knjigu i nastavila da me kulira a Diana se odaljila i ostavila nas same. Primetio sam neugodu kod Abi i siguran sam kako proklinje Dianu što je otišla. ,,Mala?" Pokušao sam da joj privučem pažnju, ali njen pogled se nije odvajao od knjige koju je čitala. ,,Abigail, nerviraš me više sa citanjem te jebene knjige! Zaista želiš da više ne progovoriš sa mnom?"

,,Dobro!" Začudila me je snaga njenog glasa. ,,Reći ću ti, ali nakon časova."

,,Ne, znam da ćeš pobeći. Reci mi sada."

,,Ne mogu." Rekla je tužno i nesigurno. Čini se da se kaje što je pristala da mi kaže svoju tajnu o meni.

,,Zašto ne?" Pitao jsam blago pokušavajući da ne probudim onu zver u sebi koja ume biti grozna. Ona je nije zaslužila, ne želim da je upozna.

,,Jednostavno ne mogu. Ako sam već pristala reći ti, sačekaj do kraja časova. Ako ti sada budem rekla, neću te moći gledati do kraja dana." Pobogu zašto? Šta je tako strašno što mi ne sme reći sada, u lice?

Nije me gledala, imala je neku zamišljenu tačku iza mene. Ozbiljnost i strah. Mogao sam da primetim njeno otežano disanje u svakom momentu.

Pokušala je da me zaobiđe i verovatno otarasi, ali joj nisam dozvolio.

,,Hej, hej." Zadržao sam tu malu pobegulju. ,,Ja idem, neću ostati na nastavi, smorilo me. Reci mi sada i nećeš me videti do kraja dana."

I opet je učinila ono što je naučila. Da beži od mene.

,,Stani!" Dreknuo sam se i pridobio pažnju svih prisutnih. Pošao sam brzim koracima gurajući se kroz gužvu koja je bila protiv mene. Napokon sam je stigao.

,,Sta je?!" Sada se od nervoze izderala na mene. Iznenadio sam se. Ona je mirna, ali ima i tu drugu stranu. Drskost koja mi se dopada.

,,Želim da znam šta ste pričale o meni! Koj ti kurac nije jasan?!" Odvratio sam psovkom. Izluđuje me ova mala.

,,Sviđaš mi se, okej?!" Uzvratila je živčano. Njene oci gledale su tačno u moje, bez imalo straha ili pokolebanja.

Nemo sam je posmatrao skroz zatečen. Šta je ona upravo izgovorila? Da li... da li sam zaista čuo to? Dopadam joj se?

,,Molim?" Pitao sam izgubljeno. ,,Stvarno?"

,,Stvarno." Rekla je i ostavila me samo tako da stojim u hodniku. Zatečen i na neki način uplašen. Ona mi je upravo priznala svoja  osećanja. Nešto što je krila i želela da ostavi u tajnosti, a ja sam je naterao.

Abi's POV

Brzinom svetlosti našla sam se u kabinetu gde sam imala sledeći čas. Zauzela sam mesto u poslednjoj klupi i sela. Drhtave ruke spustila sam na svoje krilo kod mi je pogled lutao učionocom koju su popunjavali učenici moje klase.

Da li sam ja Erosu upravo priznala ono u šta ni sama ne mogu poverovati? Rekla sam da mi se dopada.

,,Abigail, jesi li u redu?" Nisam ni primetila kada se masa đaka primirila i profesorka ušetala u učionicu. ,,Ubledela si."

,,Ne osećam se baš najbolje." Rekla sam. Više nije bila u pitanju ona muka od jutros. U stomaku sam imala čudan osećaj, misli su mi treperile. Neko čudno drhtanje nije dalo mir mome telu. I pomisao na to što se dogodilo pre nekoliko minuta budila je vrtlog u mom trbuhu.

,,Odi do ambulante, a onda kući." Rekla je profesorka već spremna da podeli testove ostatku odeljenja. Spremala sam se za ovu proveru znanja, učila sam, a sada su mi misli na nekom potpuno desetom mestu i nema šanse da se primire.

,,Prvo ću odraditi test." Pomerila sam ranac sa stola i izvadila hemisku olovku. Uskoro dobila sam i papir sa pitanjima iz hemije. Proučila sam pažljivo svako od njih i krenula sa popunjavanjem traženih odgovora.

Svaka druga misao u glavi bio je on i sve što se dogodilo, njegov izraz lica kada je čuo dugo željeni odgovor. Tako zbunjen izgledao je preslatko. Nije bilo ni traga od onog arogantnog kretena koji je postajao samo nekoliko minuta ranije.

(...)

,,Hej mama." Izgovorila sam čim se veza otvorila. ,,Jako mi je loše pa me je profesorka hemije poslala nazad kući."

,,Jesi li išla do ambulante?" Upitala je.

,,Jesam, imam visoku temperaturu." Osećala sam malaksalost i pritisak u očima koji mi je otežavao da ih držim otvorene. Slepoočnice su bolno pulsirale sve vreme. ,,Nema potrebe da tata dolazi po mene, brzo ću kući."

,,U redu, odi kući i istuširaj se da bi posle kad se budem vratila otišli do lekara. Zvavu te da vidim kako si, a ti mi obavezno javi kad stigneš i ako ti bude bilo lošije."

,,Važi, ćao." Prekinula sam vezu i telefon vratila nazad u džep. Zakopčala sam jaknu do guše i krenula polako. Kašalj mi se pojačao čim sam došla u kontakt sa hladnim januarskim vazduhom.

U glavi sam premotavala film i razmišljala o svim događajoma danas. Dianina reakcija na moju, kako ona kaže, hrabrost md je na neki način zaista oraspoložila. Luda kao što jeste, neprestano je brbljala i vrištala svaki put kada bi došli do tog detalja. Ne mogu da kažem da nisam iznenađena svojim postupkom. Uvek sam bila devojka koja je simpatije posmatrala iz daleka. Što manje ljudi zna, to bolje. Ovo je bilo nešto drugačije. Nije mi prvi put da nekom priznam da mi se dopada, ali jeste prvi put da sam to rekla uživo, oči u oči. Ono jednom bilo je preko poruke, i to momku koga sam upoznala na odmoru i sa kim sam mogla samo da se dopisujem.

Postoje dve stvari koje mogu da se dogode nakon tog priznanja. Prva je to da ćete nastaviti da se družite možda i više nego ranije, druga da vas više neće ni pogledati.

U mom slučaju bila je prva situacija. Iako sam ja izbegavala svaki mogući kontakt sa tim momkom nakon priznanja, on je bio uporniji. Nije dozvolio da se naše prijateljstvo završi zbog toga. Poštovao je moja osećanja. Razjasnili smo se i sve je ostalo u najboljem redu, možda čak i bolje.

I dan danas mi je prijatelj, bolji od mnogih koje sam ikada upoznala. Iako fizički nije kraj mene, znam na koga mogu da računam u pola noći ili dana, poruka ili poziv.

Zamišljena tako, samo sam osetila kako me nečija snažna ruka vuče unazad. Trgla sam se i vratila u stvarni svet u kome je smeh bio visok, led svuda, a ja na parkingu upravo spašena od bliskog kontakta sa automobilom u pokretu.

,,Gledaj kuda ideš." Rekao je dubok glas. Okrenula sam se prema momku, očigledno, koji me je upravo spasao od nesreće.

Sačekao me je zabrinut izraz lica visokog tamnoputog momka. Srce je počelo ubrzano da kuca čim sam spoznala te crne oči, oštre crte lica, kosu, čak i miris.

Nemo, klimnula sam glavom i prva skrenula pogled. Nisam znala kako da se ponašam. Posle mojih reči ništa ne može ostati isto.