Miris Cigareta

7. Chapter

Usputni?

Život je nepredvidiv. Svakog momenta se može dogoditi nešto neočekivano. Iznenađenja, bila ona dobra ili loša, sastavni su deo naših života.

Još jedna neispavana noć. Mislim da svakog dana sve više upadam u neku vrstu depresije. Previše razmišljam i stvaram probleme koji, ustvari, i ne postoje. Gušm sama sebe.

Zavezala sam kosu u visoki rep i zakopčala duksericu. Na red je došlo naporno prekrivanje gadosti na mojim obrazima. Koliko god se trudila da ih odklonim, oni su uporni do bola. Koliko sam samo preparata koristila, mazala svakakve prirodne meleme... ništa. Ako nešto mrzim to je crvenilo. Sa njim izgledam kao rugoba. Ne volim što imam tu potrebu, ali puder je postao neizostavan u mom slučaju. Znam da tako mnogo oštećujem svoje mlado lice, i svesno se uništavam.

Nezgodno je kada želite da prekrijete neravnine, a sa druge strane ne želite da se primeti da imate korektor ili puder. Žene znaju. Problemi, rekoh, postoje tamo gde bi ostali rekli da ih nema...

(...)

Sedim u svojoj klupi na času knjižecnosti i promatram odeljenje. Ni sa kim se nisam sprojateljila. Ovde sam već par nedelja i samo sam par puta progovorila sa par momaka. Najverovatnije sam sama kriva što sam idalje sama, bez prijatelja svog uzrasta, iz odeljenja, iz naselja... Mislim da bih definitivno mogla da poradim na tome narednih dana.

,,Abigail, da li bi ti nešto dodala?"

,,Svakako." Ako nešto volim, onda je to književnost. Kao paralelni univerzum.

Ustala sam iz klupe i započela razgovor o književnom delu koje smo radili ovog časa.

(...)

Dok su svi žurili na odmor, ja sam smoreno stajala naslonjena na ormariće. Pratila sam učenike koji su prolazili kraj mene. Svi su imali nekoga. Druga, drugaricu, momka ili devojku. Čak i takozvani "šreberi", sa kojima se ostali nisu družili, imali su svoje društvance.

,,Izvini, to je moj..." Pogledala sam u dečka pred sobom i brzo se odmakla.

,,Oh, izvini. Nisam znala da je ormarić tvoj." Pomerila sam se i naslonila na svoj.

,,Nema frke." Nasmejao se i otključao katanac. Kako su se vrata ormarić otvorila, tako je hrpa papira izletela na pod. Pogledom sa ispratila belu hartiju kako se stapa sa podom a zatim pogled spojila sa njegovim. Kratko je opsovao a ja sam se zasmejala. Klekla sam i počela da prikupljam papire zajedno sa njim.

,,Kakvi su ovo papiri?" Pokušala sam da ih složim, ali bezuspešno. Pravi kupusnik.

,,Moja knjiga iz engleskog." Slegao je ramenima mrtav hladan a ja sam se umalo zadavila.

,,Ovo je knjiga?!" Ovo je sve samo ne.... udžbenik?

,,Da. Sta je tu čudno?" I sam se zasmejao. Uzeo je papire iz mojih ruku i ponovo ih nagurao u ormarić pa ga brzo zatvorio kako ne bi poispadali. ,,Uzgred, ja sam Scooter." pružio je ruku koju sam rado prihvatila.

,,Abigail, drago mi je."

,,Znam." Čudno sam ga pogledala ,,Zajedno smo na časovima." Bože, kako sam glupa! Čudi me da ga nisam videla ranije.

,,Oprosti, jos uvek se nisam najbolje uklopila u društvo."

,,Razumeme. Nisi odavde?" Sada se i on naslonio na svoj ormarić i gledao u mene.

,,Ne. Došla sam par dana pre početka škole. Ne znam nikog, osim Diane." Kad smo već kod nje, nisam je videla danas. Ako se pitate kako stoje stvari među nama, idalje smo odlučne drugarice, samo... malo sam izgubila poverenja u sebe. Mislila sam da je dobro znam.