Miris Cigareta

4. Chapter

Znate ono kada se sa nekim pozdravljate i kažete "čućemo se"? E, to se nikada ne dogodi. Koliko samo laži izgovorimo a da ih i nismo svesni.

Ne mogu da kažem da mi je žao, ali mi je i po malo krivo. Moji takozvani prijatelji nisu se ni setili da pozovu, pošalju poruku... Mada, sa druge strane, bolje mi je bez tih kancera u životu.

,,Šta radiš?" Odvojila sam pogled od ekrana i pogledala u moju mamu koja je stajala pored.

,,Upisala sam raspored i datume zakazanih testova da bih bila organizovana." Uzdahnula sam i sklopila laptop. ,,Danas sam se osetila tako loše..." Spustila sam lice u dlanove i tiho zaplakala.

,,Hej,hej, hej... Sve će biti u redu. Možda nije počelo najbolje, ali veruj mi, popraviće se. Sklopićeš nova prijateljstva upoznaćeš ljude koji te razumeju... Nemoj brinuti draga." Šakom je ujednačenim pokretima milovala moja leđa u pokušaju da me smiri. ,,Diana?"

,,Ona je jedina uspela da mi popravi dan. Sa njom sam se smejala i pričala dosta dugo. Prija mi njeno društvo. Potpune smo suprotnosti. Ona je opuštena i druželjubiva, a ja...."

,,I ti si druželjubiva." Rekla je.

,,Jesam, ali u sklapanju prijateljstava sam pravi levak. Njoj to jednostavno ide od ruke. Ne zanima je šta će drugi reći. Ona je ona."

,,Tako je. To je dobro, i vidiš kako je stekla prijatelje. Ta devojka je fina, druži se sa njom, neka ti pomogne u tome da prevaziđeš strah od tuđeg mišljenja." U pravu je. Diana, vesela devojka koja prosto zrači energijom i pozitivnošću i jeste pravi odabir za prijatelja.  ,,Zašto ne bi ste otišle da prošetate?"

,,Ne verujem da sam dobro društvo ovako... negativna."

,,Mila, ako ti je ta devojka prijateljica, potrudiće se da te oraspoloži. Smejaćete se zajedno i videćeš kako će ti biti lakše." Blagi osmeh izvio se na licu moje majke.

,,U pravu si. Samo, plašim se da se ne dogodi to da joj dosadim ovakva." Šta ako više ne bude imala živaca da od mene, negativne devojke pravi onu ludu?

,,Ljubavi, ne možeš sve očekivati od nje. Moraš se prvenstveno sama boriti za sebe. Moraš sama sa sobom razčistiti neke stvari i ustati na noge. Samo imaj nešto na umu. Ako ste prijateljice i ona već čini sve to za tebe, moraš znati da uzvratiš istom merom. Zamisli kako bi se ona osećala da nakon što je za tebe uradila sve što je mogla, ti njoj ne pomogneš kada joj je potrebno." Ova žena jebeno zna šta priča. Zašto nije psiholog?

,,Hvala ti mama." Znam da je moram poslušati, sve što je rekla, bilo je tačno.

(...)

Svesna toga da ova grad ne poznajem dovoljno dobro, ipak sam krenula sama. Diana nije bila kod kuće, tako da smo naš izlazak odložile za sutrašnje veče.

Polako se smrkavalo, a ja sam svakim korakom bila sve dalje od kuće. Nisam imala nikakav cilj, jednostavno mi se nije dalo da i ovo veče presedim u svojoj sobi. Svesna sam toga kako je sutra ponovo škola, ali nisam planirala kasno ostajanje.

Našla sam se na raskrsnici. Nisam znala kuda ću. U mojoj prošloj školi, veliki deo društva okupljao se u školskom dvorištu. Tako je možda i ovde. Odlučila sam se za jedini poznat put.

Samouvereno sam koračala ka ustanovi gde sam provela celo jutro. Danas sam jedva čekala da odem, a sada jedva čekam da tamo stignem. Bilo je puno automobila na koje nisam navikla. Veliki grad, puno ljudi, sve ono od čega sam bila izolovana pre samo nedelju dana.

Dve ulice pre škole, između visokih oronulih zgrada, začula se buka. Telom mi je prošla jeza. Podigla sam ramena uz vraz i protresla se. Udahnula sam duboko par puta i krenula napred. Ponovo je počela jaka lupnjava. Ni sama nisam mogla da prepoznam na šta me je podsećalo.

Došla sam tu. Pored mene bila su zgrade između kojih se nalazila slepa ulica. Samo nekoliko metara od mene, na išaranom ivičnjaku, sedeli su neki momci. Na prvi pogled strašni, na drugi još strašniji. Odvratila sam pogled od njih i požurila.

Ne želim nevolje, ne želim nevolje...

Imala sam osećaj da me neko prati. Pogledala sam iza prvi put. Nikog nije bilo. Pogledala sam drugi put. Videle su se samo prazne ulice. Pogledala sam teći put...

Pokušala sam da vrištim ali me je snažna ruka stranca vešto sprečila u tome. Pokušala sam da se otmem iz njegovih kandži ali mi nikako nije polazilo za rukom. U ušima sam čula sopstvene otkucaje srca koji su nenormalno ubrzavali.

Svažno me je uhvario i pogurao ka mračnoj uličici. Sve je bilo pusto i niko nije mogao da mi pomogne. Otežavala sam mu ali ne dovoljno.

Njegova ruka se usled mog koprcanja našla na zgodnom mestu. Jako sam ga zagrizla za prst. Moji zubi tako su se snažno zarili u njegovu kožu da mu je krv potekla. Mogla sam da osetim slankast ukus u ustima.

,,Da li si ti jebeno normalna?!" Besno je prosiktao i pustio me. Odmakla sam se i pogledala pravo u njega. Htela sam da bežim, zaista jesam, ali kao da me je snaga izdala onda kada sam imala savršenu priliku za to.

Bilo je jako mračno, ali taj glas, stas... od nekud bio mi je poznat.

,,Šta bleneš? Znam da sam lep." Njegov izraz se iz namrgođenog pretvorio u šmekerski smešak koji sam već videla. Bože pa to je....

,,Eros!?" Uzviknula sam. Da li je moguće? Sta je on upravo pokušao? Da li je on normalan, šta je ovo?

,,O mala, bolje da vrištiš negde drugde." Ili sam ja previše perverzna, ili je on stvarno mislio na to.

,,Da li si ti normalan?!" Iako sam na umu imala mnogo što šta da mu kažem, nekako nisam umela.

,,Nisam siguran, zašto?" Pogled nije odvajao od mog što mi je jako otežavalo govor. Crn poput ove noći stajao je preda mnom i hipnotisao me. ,,Gde si krenula ovako sama?"

,,U školsko dvoriše."

,,Zašto?" Upitao je svojim promuklim glasom.

,,Nije mi se sedelo kod kuće." Odgovarala sam kao iz topa.

,,Kako si glupa." Molim? Oke dečko, ako si pokušao da me siluješ sad tu ili šta si već hteo, bar nemoj da me vređaš.

,,Bitno je da si ti pametan..." Preokrenula sam očima i prekrstila ruke ispod grudi.

,,Vidi malu! Slušaj, nemoj da izazivaš sudbinu." Prišao bi je tako da sam mogla da osetim kako se moj dah meša sa njegovim.

,,Zašto misliš da sam glupa?"

,,Nije ti se sedelo kući i ti si pošla glavom bez obzira u grad koji ne poznaješ, među ulice koje su noću jako opasne. To samo retard može."

,,Šta ti znaš? Poznajem ovaj grad sasvim dobro, za tvoju informaciju." Lažem. ,,Ako su opasne, zašto si ti tu? I prestani jebeno da me vređaš!"

,,Ja sam opasan mala." Namignuo mi je i pokazao svoje bele bisere. ,,Znam da ti se sviđa sve što kažem, pa tako i moje uvrede. Čak vidim kako zadrhtiš kada ti kažem to "mala"." Zadržala sam dah na sekundu i odmakla se. Leđima sam se oslonila na cigleni zid oronule zgrade i duboko udahnula.

,,Ne dopada mi se. Zadrhtim od jebene grozote. Ova zgrada, ulica... ti.. sve je gozno, jezivo." Sijalice su jedva osvetljavale ovaj deo, a vlaga je gušila.

,,Hvala na komplimentu." Prišao mi je tako blizu, a ja sam se našla zarobljena između njegovog tela i hladnog zida. Isuse, bio mi je tako blizu. Sklopila sam oči i samo čekala kada će se odmaći. Da li će se izmaći...