Miris Cigareta

19. Chapter

Otvaram oči i lenjo puštam ruku kraj kreveta kako bih dohvatila telefon koji se oglasio kada je stiglo nekoliko poruka jedna za drugom.

Prstima druge ruke trljam oči pokušavajući da se priviknem na sverlost sa telefona.

,,Dobro jutro zaljubljena"

,,Jesi ustala?"

,,Ćurko zaljubljena?! Budi se odmah!"

Neprocenjivo je blago imati najbolju drugaricu koja će biti tu za vas na svaki moguči način.

Nisam mogla da se ne nasmejem na Dianine izuzetne poruke buđenja koje su svakog narednog puta bile drugačije i originalne.

,,Zar ti nije dosadio taj nadimak? Dobro jutro." Otkucala sam i spustila telefon jer me je svetlost, koliko god bila smanjena, zaslepljivala.

,,Naravno da nije. Bože, još uvek sam zbunjena i ne mogu poverovati da je ono što sam čula istina..."

Slobodno se mogu složiti sa tom činjenicom. Čak sam i ja sama zbunjena i ne mogu da poverujem šta sam sebi priznala. Zašto pobogu on?

Da li mi se to zaista dopada Eros? Razmišljanje o njemu donosi mi neki nemir u stomaku, osmeh koji je nemoguće savladati, drhtanje koje do sada niko nije primetio.

,,Ne nameravam da te čekam ako kasniš." glasila je poruka, a ja sam tek onda doznala koliko je sati.

Dođavola!

(...)

Kao da sam pijančila cele prošle noći, oči su se sklapale i bile teške. Preda mnom je na stolu bila otvorena sveska iz hemije u kojoj sam trebala zapisivati beleške sa današnjeg predavanja. Olovkom malom od mnogobrojnog rezanja, na poslednjoj stranici, pisala sam jedno slovo. Nekada lepo i polako, nekada onko neuredno, ali znajući o kome je reč, svaki način činio se prelepo.

Sedenje u poslednjoj klupi zaštitilo me je zalutalih pogleda učenika koji su se dosađivali i "slušali" kao i ja.

Pogled sa prozora činio se mnogo lepšim nego na tablu prepunu formulama i hemijskim reakcijama.

Sneg se još uvek nije otopio. Grane školskih četinara bile su prekrivene belim slojem, a na putu su se razaznali koraci tek napravljeni.

Momak guste crne kose i snažnog stasa, ležerno se kretao prema školi u svojoj crnoj kožnoj jakni. Znala sam da ga ne zanima to što kasni čitavih pola sata. Nije mu prvi, a pogami ni poslednji put.

Uvek ga gledam ovako iz daljine, od onda nismo razgovarali. Pogodimo se u istom društvu, ali kao neki stranci. Trudim se da ne gledam ja njega, ne gleda on mene. I sve se završi tako, lažima kako on mene ne zanima, željom da ga izbacim iz glave i srca.

Podigla sam ruku nesigurno a profesorica me je odmah primetila.

,,Abigail, u redu, kreda je tvoja." Rekla je i na dlan stavila poveću belu kredu kako bih je uzela. ,,Hajde, reši zadatak. Javila si se." Rekla je primetivši da ne mrdam sa stolice.

,,Zapravo... Nisam se javila za zadatak." Ustala sam. Mrzim kada ovako odlutam i nemam pojma o čemu se priča. I upadnem u neugodnu situaciju. ,,Mogu li do toaleta?"

,,Znala sam. Zar se vi, deco, na hemiji javljate samo oko toaleta?" To je bila do nekle istina. Nikog nije zanimala hemija da bi se preterano trudio. Bilo je par takozbanih štrebera koje je sve zanimalo i sve su znali. U mom slučaju hemija je bila špansko selo koje, koliko god sam učila, nisam mogla da razumem. ,,Čas se završava za petnaest minuta, ne može."

,,Profesorka, hitno je." Rekla sam molečivim glasom. ,,Molim vas." Ona to i želi, da je neko moli, da se oseć snažno jer nam može komandovati. U ovom momentu mi je to najmanje bitno. Moram pod hitno izaći iz učionice.

,,Idi, ali požuri." Isrog trenutka ustala sam sa stolice koja je napracila glasno škripanje i izletela iz učionice.

Iako je toalet bio levo od učionice, opredelila sam se poći na drugu stranu. Koračala sam tiho i polako kao neki lopov koji se trudi da prođe neprimećen.

Videvši traženu osobu kraičkom oka kako mi ide u susret, nastavila sam da gledam u telefon na kome je bila uključena neka glupost kako bih sprovela plan u delo.

Pravila sam se da gledam u ekran dok sam izokola posmatrala gde je on.

,,Hej..." Rekao je tiho kada sam se "slučajno" zakucala u njega.

,,Hej, izvini." Rekla sam uzdihnute glave gledajući ga ravno u oči. ,,Kasniš?"

,,Možemo li da porazgovaramo?" Stala sam ukopana i nema. On želi da razgovara sa mnom? To sam želela ja da kažem.

Srce je ubrzano kucalo. Mislim da je i on na mome vratu mogao videti pomeranje žile.

,,Da razgovaramo?"

,,Da. Ti i ja, sada, odmah, napolju, sami." Nisam se osećala dobro i ovom momentu. Iako sam na neki način želela da se sve ovo dogodi, nisam bila spremna.

,,Možemo, ali moraš sačekati da mi se završi čas." Rekla sam shvatajući da bih trebala da se vratim inače ću biti u velikoj nevolji.

,,Jebeš cas." Njegov prljavi jezik uvek je budio nešto čudno u meni. Nekako je privlačno... Čudno. ,,Hajde." 

,,Ali i stvari su mi tamo." Zašto ga uporno odbijam kada želim to? Glupa sam, odustaće sada i naš razgovor se neće ni dogoditi.

,,Siguran sam da imaš nekog druga iz razreda da ih pokupi, u svakom slučaju ostaće u učionici, prestani da izmišljaš." I krenula sam za njim nesvesna posledica što se nisam vratila na čas.

Izašli smo iz škole, ja onako u duksu ne tako debelom da bi me zaštitio od zime. Naježila sam se kada ne hladan vazduh dodirnuo moje ruke i obraze.

,,Izvoli." Eros je skinuo svoju jaknu o prebacio je preko mojih ramena. Odmah sam oserila taj pomešan miris cigareta i muškog parfema. Šćučurila sam se u toplo, i tiho upijala taj božanstveni miris. Ranije je to bio samo toksični oblak dima od koga su mi oči neprestano suzile, ali sada je lek za dušu.

,,Slušaj, ne znam zašto si me zvao da pričamo, ali istu želju imala sam i ja. Daću sebi za pravo da krenem prva. Ne znam zašto si među nama prekinuo ono što je bilo, ali znam da mi zbog toga ni malo nije drago. Posle svega što si mi rekao, svih tajni koje..."

,,Koje samo ti znaš." Dovršio je moju neizrečenu misao.

,,Koje samo ja znam. Zašto ne možemo da se družimo normalno, kao što to činiš sa Dianom i Cloe? Šta sam zgrešila da me kažnjavaš ovim?"

,,Ti nisi kao njih dve. Jednostavno su drugačija i moje prijateljstvo sa tobom ne može biti isto kao sa njima."

,,Ne znaš kako boli kada me gledaš kao stranca, kada se praviš kao da sam smo jedna koja je..."

,,Boli li te kada te ne gledam, kada ne osećaš moj pogled na sebi? Krivo ti je šro opet nisi ona koja će da bude u mom zagrljaju kao onda?" Progutala sam knedlu koja se niodkuda našla u mom grlu. Nisam smela da odgovorim na ovo pitanje. Svakako bih upala u zamku koju mi je postavio.

,,Zašto sam ja gora od njih?" Pitala sam umesto odgovora. Napad je najbolja odbrana.

,,Niko nije rekao da si gora od njih Abigail!" Iznervirano je viknuo a ja sam odskočila par koraka unazad. Ima zaista snažan glas.

,,Nemoj da vičeš na mene! Ti si taj koji je sjebao sve! Ništa drugo i ne znaš da uradiš. Ti si jedna bezosećajna osoba koja gleda samo sebe i voli da se igra tuđim osećanjima."

I kada se poslednja reč prelomila iz mojih usta, shvatila sam da sam napravila možda i najveću grešku u životu...