Miris Cigareta

2. Chapter

Često se zapitam, kako vreme prolazi ovako brzo? Kao da smo u ovu kuću došli juče, a ne pre nedelju dana. Sve se izdogađalo brzo i u mojoj glavi nalik vrtlogu.

Ako se pitate da li sam upoznala nekog, jesam. Mislila sam da će to biti jako teško, međutim, Diana je jedna veoma draga devojka. Živi u sledećoj ulici, blizu mene.

Jedne večeri dok sam šetala naseljem da udahnem malo svežeg vazduha, ugledala sam nju. Sedela je na klupi u uređenom delu našeg kvarta. Nisam želela da smetam, a sa druge strane, zaista sam želela da upoznam nekog novog. Nakon što sam sela na istu klupu, naš razgovor je spontano počeo. Diana me je preduhitrila i napravila prvi korak u upoznavanju. Te večeri sedele smo dugo i pričale. Lako smo našle temu i shvatile, iz te kratke priče, da ćemo se lepo družiti.

,,Jesi li uzela sve potrebno?" Upitala me je. Slegnula sam ramenima i promotrila šta se sve nalazi kolicima.

,,Da li će mi još nešto biti potrebno?" Pitam jer je starija i već zna šta bi mi trebalo u prvoj godini srednje škole.

,,Mislim da je to to." Složila sam se sa Dianom. Nastavile smo obilazak tržnog centra i na kraju platile samo školski pribor koji smo uzele.

(...)

Protrljala sam kosu peškirom i krenula da je raščešljavam. Moju dugu smeđu kosu nije bilo lako negovati. Četka se glavila u umršenim vlažnim vlasima i otežavala mi ovaj posao do maksimuma. Kada sam konačno uspela da rešim taj problem, osušila sam je fenom i bacila se na biranje odeće za sutrašnji dan.

Da, ko bi rekao da sutra krećem u srednju školu. Onaj prvi septembar kada sam sa mamom, tatom i bakom otišla u školu, kao da je bio juče.

Glavni problem svake devojke bio je odabir garderobe. Nešto lepo, ali ne suviše napadno. Elegantno, ali ne previše. Odgovarajuće za školu, ali drugačije jer je prvi dan...

Priznajem, moj ormar bio je prepun stvari, ali je u mojoj glavi izgledao kao šuplje drvo. Trema mi nije dala mira. Čak su mi se i neki od omiljenih komada odeće učinili nikakvim za ovu priliku. Po nekad žalim što sam devojka. Sama sebe ne razumem...

Pored svega, na kraju sam se odlučila za novu košulju boje breskve koju sam kupila pre par dana i bele farmerice koje su se savršeno uklapale. Izdvojila sam ih na aofinger i zakačila na vrata ormara kako se svileni materijal ne bi izgužvao. U svoju torbu spavovala sam beležnicu i futrolu ukoliko bude bilo potrebno da nešto zapišem.

Već je bilo oko pola jedanaest, a ja sam se sa samom sobom dogovorila da večeras legnem ranije. Želim da budem odmorna i sveža, i uz to ne zakasnim prvog dana.

Otvorila sam prozor i legla u svoj mirišljavi krevet. Osetila sam kako mi se koščice vraćaju na svoje mesto. Okrenula sam se na stranu i zagrlila plišano jastuče te ubrzo zaspala.

(...)

Može li dan početi lepše nego kada se probudiš odmoran i svež pre užasnog alarma?

Probudila sam se čitavih pola sata ranije. Nisam želela da ustajem pa sam leškarila i prelistavala poruke iz mnogih grupa na Facebook-u. Nikad mi neće biti jasno čemu toliko laganje samo da bi bili u centru nečije pažnje... Ne znaju da su jadni.

Ustala sam da se spremam i vratila telefon na punjač. Nije se puno istrošila baterija, ali to mi je navika. Kada krećem negde, telefon mora da mi je pun do vrha. Uvek imam utisak da će mi trebati i ako se ne napuni, baterija mi neće izdržati.

Nakon uobičajene jutarnje rutine, kosu sam prikačila šnalom i krenula da se spremam. Imam problema sa licem. Odvratne puberterske bubuljice su neumorne u želji da me izlude. Uzimam kremu u boji pudera koja odgovara mojoj mladoj koži i nanosim je u tankom sloju, taman toliko da se crvenilo koliko toliko ublaži. Tamo gde je problem veliki, ipak se odlučujem za malo pudera koji lepo razmažem. Mrzim svoje obraze, okupirani su ovim gadostima. Nanesem maskaru, labelo i time završim svoju šminku.