Miris Cigareta

5. Chapter

Mogla sam da osetim taj otrovni miris cigareta. Bio je tako jak i intenzivan. Pušio je, znam to,osećam.

,,Polazi." Uhvatio me je za nadlakticu i povukao za sobom. Šta je ovim ljudima, svi me vuku za sobom kao da sam džak!

,,Pusti me!" Otrgla sam ruku iz njegove i prostrelila ga pogledom. Ako misli da može tako da mi naređuje grdno se prevario.

,,Ludačo, vodim te kući! Ne histeriši!" Oboje smo vikali i naši glasovi odzvanjali su u ovoj pustoši.

,,Prvo, ne znaš gde živim. Drugo, zašto bih ti verovala? Malopre si pokušao da me siluješ, a sad bi kao da me vodiš kući." Mlatarala sam rukama već na ivici živaca dok je on to zabavljeno gledao. Moron.

,,Prvo" imitirao je moj glas ,,Znam da živiš u Dianinom naselju. Drugo, ne bih te jebao pa ni da mi plate, a kamoli dobrovoljno. Samo sam hteo da ti vratim za onu kafu." Au, ovo je bolelo. Ne bih ni ja njega. Ološ.

,,Ovako ti meni vraćaš zbog one proklete kafe od jutros?! Pa mogao si da me ispolivaš pićem ili hranom, a ne da me strefi infarkt zbog tebe!"

,,Uplašila si se? Baš mi je žao..." Smešak nije silazio sa njegovog lica.

,,Narkomanu jedan!" Vrištala sam. Ne sećam se kada me je neko ovoliko izludeo, zaista.

,,Au mala, ovo ti nije trebalo!" Doslovno se u dva koraka našao iskred mene. Prstima je jako stegao moje zglobove i uneo mi se u facu. Bio je besan. Jako, jako besan. Krv mi se ledila u žilama od njegovog pogleda, disanja, otkucaja srca koje sam mogla da osetim jer je bio pribijen uz mene. ,,Nazovi me kako hoćeš. Upotrebi najuvredljivije nadimke, vređaj me, udaraj... ali nikada, nikada da ti više nije palo na pamet da me nazoveš jebenim narkomanom! Nikada! Jesi razumela!?" Glas mu je bio tako snažan i prodoran da su me uši zabolele.

,,Jasno..." Jedva sam uspela da odgovorilm. Noge su mi se tresle kao i celo telo. Preplašena sam, a suze samo što ne kanu iz oka. Kako neko može imati sposobnost da ti zaledi krv u žilama?

Sa njim se jebeno ne treba kačiti! Šta mi je on trebao? Neću ga! Nek ide u džunglu odakle je i došao, samo ga ne želim u svom životu! Onog dana kada sam odlazila od kuće, nadala sam se da će me u novoj školi dočekati normalni, prijatni ljudi koji će biti spremji na prijateljstvo. Sada shvatam koliko sam se prevarila.

,,Hoćeš li ti da ideš kući ili ipak biraš da upoznaš neke od onih momaka u narednoj ulici?" Kako zna za njih? Pa, Abigail, normalno da zna kad je kao i oni narko... loš. Najgori.

,,Verovatno bi bili ljubazniji." Ispalila sam. Svi bi bili ljubazniji od njega, ali ipak nisam sigurna da bih se lepo provela.

,,Dobro. Zbogom. Možda je ovo poslednji susret!" Veselo je uzviknuo i poslao mi poljubac pa ušao u kola. Začuo se motor, a zatim se vozilo pokrenulo. Čekaj, on će stvarno da ode bez mene!?

,,Stani!" Potrčala sam ka njemu ali nije zakočio. Stajala sam na sred ulice i gledala kako odlazi od mene. Besno sam tresnula nogom o pod. U sred tame, sama protiv svih. Užasno. Sada ako me neko otme, i siluje? I onda će tražiti otkup od mojih roditelja i... U mom patetičnom razmišljanju me je prekinula truba automobila.

Podigla sam glavu i videla onaj isti auto nekoliko metara od mene.

,,Ulaziš ili ostaješ?" Taj hrapavi glas šalje trnce kroz moje telo poput nekog narkotika. Skočila sam i uletela kako se ne bi predomislio. Nije mi potrebno to.

,,Kakav si ti kreten." Mirno sam rekla ne odvajajući pogled sa ceste pred sobom. Dosta mi je svega za večeras. Kasno je, sutra rano idem u školu... Zar je tako loše što sam krenula da upoznam nekoga? Zašto se meni uvek sve izjalovi?