Miris Cigareta

23. Chapter

Sa očima na pola koplja sedela sam u čekaonici sa svojom majkom. Bolnu glavu naslonila sam na njeno rame i poslamtala ljude koji su prolazili hodnikom.

,,Hej." Čula sam glas svoje majke i još jedne ženske osobe. Pomerila sam glavu kada je krenula da ustaje i bolje oskotrila sta se događa. Žena maminih godina i njena, očigledno, ćerka pozdravile su se sa mojom mamom.

,,Abigail?" Ustala sam i pozdravila sam se nesigurna u to da znam kome upravo pružam ruku.

,,Sećaš li se Nine?" Pitala me je mama, a ja sam kao opijena odmahnula glavom bez ijedne reči. Devojka mi je bila doista poznata, ali da me ubijete nisam se mogla dosetiti detalja. ,,Igrale ste se kao male, Tatiana je moja koleginica." Pogledala sam u ženu i od jednom su mi se vratile slike u glavi.

,,Bože, u trenutku mi je potpuno otišlo od možga." Lupila sam se lagano po čelu i naslešila ka devojci. Uzbratila mi je osmeh a zatim i zagrljaj u znak pozdrava.

Sada se sećam. Još kao male, Nina i ja smo bile maštovite devojčice koje su uvek mogle smisliti neku novu igru i nikada nam nijebbilo dosadno. Da li zbog toga što smo previše slične, a opak potpuno drugačije, nas dve od uvek smo se odlično slagale. Pitate se ša se dogodilo pa smo došle do ovog stadiuma? Vreme. Jednostavno, povukla nas je škola, po malo i roditelji, društvo takvo kakvo jeste... Nikada se nismo posvađale samo smo se udaljile. I dan danas imam prelepo mišlljenje od mojoj buckastoj drugarici iz detinjstva. Za razliku od tada, Nina je sada jedna prelepa, vitka dugokosa crnka.

(...)

Postoji li bolješljivija osoba od Abigail Facinelli? Ah, nisam baš sigurna u to.

Imam bronhitis, kako i kada se to dogodilo, uopšte mi nije jasno. Bol u grudima zbog neprestanog kašlja se širio. Grlo me je greblo sve više i više.

,,Kako si?" Ležala sam u dnevnoj sobi dok mi je mama spremala lek za inhalaciju. Posmatrala sam njene poteze i proklinjala sve redom što sko uopše kupili tu mučnu spravu.

Znate li taj odvratan osećaj kada morate udisati lek koji pritom ima užasan i slan ukus? To traje, traje, traje...

,,Sve me boli." Žalila sam se poput malog deteta. Malaksalost me nije popušala kao ni temperatura. Nisam imala snage držati glavu na ramenima.

,, Lezi i pokrij se, uzmi ovaj inhalator, a ja ću spremiti večeru." Prevrnula sam očima i zaradila prostrelan pogled. Ne obraćajući previše pažnje na to, uzela sam masku i stavila je na lice. Mučenje počinje.

Legla sam i zatvorila oči. Disala sam snažno i duboko. Koliko god lekovi bili ružni i odbojni, znala sam šta želim. Brzo ozdravljenje.

Od jednom se to dogodilo, neočekivano. Mojim mislima zavladao je tamnoputi momak sa kojim se od danas sve menja. Sećanje na ono što se danas dogodilo budilo je leptiriće u mom stomaku i neverovatno grčenje mišića kroz celo telo.

Gde je sada to nemoguće stvorenje? Razmišlja li o meni, onome što sam mu rekla? Razmišlja li o meni?

(...)

Iz nemirnog sna me budi kašalj. Ustajem iz kreveta u sedeči položaj i pokušavam da dođem od daha, ali mi ne ide. Oči mi se pune suzama a srce ubrzano kuca. Moram uzeti vazduha kog mi nedostaje, ali ne mogu. Ostajem bez kiseonika a strah u meni je sve veći.

,,Abi, Abi, polako." Teši me mama masirajući mi leđa. ,,Nemoj se bojati, to je samo kašalj. Diši." Govorila mi je umirujuće.

Vapila sam za vazduhom a činjenica da sam bila nemoćna da ga uzmem me je plašila.

I konačno, napad se završio. Povukla sam vazduh duboko u svoja pluća baš kao što Eros uvlači onaj nikotin u sebe. Trepnula sam par puta kako bih oterala suze i pokušala da smirim sopstveno disanje.

Čak i u ovakvim trenucima on okupira moje misli. Način na koji njegove usne dodiruju filter cigarete, taj potez uvlačenja dima mi je pred očima.

,,Prošlo je mila." Shvativši da je moja majka prisutna i da je jako kasno da bih mislila o njemu, pokušala sam da odagnam misli.

,,Možeš li mi doneti vode?" Upitala sam i vratila se u ležeči položaj. Navukla sam debeli beli jorgan preko sebe čvrsto ga držeći među prstima. Jeza je prolazila mojom telom poput visoke struje. Okrenula sam na bok zagrlivši svoju pkišanu igračku koja je tu svake noći.

,,Hvala." Uzela sam i otpila gutljaj mlakog napitka.

,,Ostaviću vrata od sobe otvorena." Klimnula sam glavom i namestila se udobno u svoj krevet. Celo telo mi je idalje podrhtavalo poneseno strahom od malore. Malaksalost me je ubijala, svaki zglob boleo me je kao da sam celog dana radila u njivi na oštrom suncu.

Prislonila sam svoje mokro lice uz hladnu stranu jastuka. Samo što sam pritvorila oči,ulicom je proleteo motorista, a ja sam opet pomislila na njega.

Da li ne to bio on?

I da jeste, nije pošao kod mene... Niti će. Jednostavno je tako.

Volim da maštam, velika sam sanjalica. Čak i sada ga vidim kraj sebe samo zato što to duboko želim. Međutim, povratak u stvarnost je bolan. Tamo nije onako kako želimo da bude... Po nekad je bolje reći ne i biti realan, nekad je pak bolje sanjati.