Miris Cigareta

37. Chapter

,,Hajde mi sad reci što si ljuta?" Neumorno išao je za mnom. Među nama nikada ništa nije umereno. Ili budem previše srećna, ili se toliko iznerviram da sam spremna da ga zadavim golim rukama.

,,Sa tobom čovek ne zna na čemu je!" Viknula sam ne usporavajući svoj tempo bežanja od njega.

,,Stani, jebote!" Uhvatio me je za ruku i okrenuo ka sebi.  Kako je moguće jednu osobu mrzeti i voleti više od života u isto vreme?

,,Ako ćemo da se kuliramo, onda reci, a nemoj da me grliš kao u petak!" Kako samo ume da me izludi. Otrgla sam ruku iz njegove i ponovo krenula napred. Svinja muška neotesana.

,,Aman ženska glavo!" Zaustavila sam se i pogledala. Hoću njegov zagrljaj, ali ne i laži. ,,Abi, moraš da shvatiš da sam ja gluv. Meni se svi ortaci žale kako ih ne slušam, coveče, ne čujem. Koliko puta se i Kendall ljutio što ga potpuno iskuliram. Nekad sam toliko u svom svetu da ne vidim ništa oko sebe. Stvarno misliš da bih te iskulirao tako jadno?" Gledala sam ga pokušavajući da se ne nasmejem. Gluvča. ,,Sledeći put kad ti se ne budem javio ti skoči na mene i izderi mi se ''Gluvčo, budalo jedna, javi se!' " Počela sam da se smejem, a uskoro je i on. Prišao mi je i uputio sladak pogled pored koga je nemoguće biti ljut. ,,Idalje si ljuta?"

,,Da." Klimnula sam glavom i prekrstila ruke ispod grudi.

,,Znam kako da te odljutim." Ništa nisam rekla, sačekala sam da vidim šta će uraditi. Njegove snažne ruke našle su se oko mene, dok mi je usnama ostavljao sočan poljubac. ,,Nismo više ljuti?" Ako je mislio da samo ovako može da reši moju ljutnju... uspeo je, nažalost. Prejako deluje na mene. ,,Idemo da sedimo sad, ideš brzo kao papadać neki."

,,Idemo." Gubila sam poslednji čas, a Eros je naravno pobegao sa svog. Jutroa kada sam stigla u školu, ladno je prošao pored mene po milioniti put. Pukla sam, ali sada je sve u redu. Seli smo u letnju učionicu gde je bio hlad.

,,Čoveče, koliko su brzo prošle ove četiri godine." Zaista je tako. Vreme leti neprimetno brzo. Osećam se kao da sam se doselila juče, a ne pre skoro devet meseci.

,,Žao ti je što ideš?" Meni jeste, i više nego što može da zamisli. Ne mogu prihvatiti činjenicu da ga više neću videti.

,,Iskreno, jeste. Bežanje, razne gluposti na časovima, mnogo se lepih stvari izdešavalo za ovo vreme sa ovim ljudima. Nedostajaće mi to." Zašto mi ova tema tera suze na oči? Sve će bito dobro dok ne počenom priču o momcima i devojkama. To bi me moglo ubiti. ,,Čaškaj me." Uhvatio me je za ruku i privukao sebi. Stavio je ruku preko mojih nogu, dok sam se ja naslonila na njegovo rame. Svojim dugačkim noktima koji su bili obojeni belim lakom prelazila sam niz njegovu ruku iznova praveći malene beličaste otiske. Predivan osećaj.

,,Kako ćeš da se obučeš za ples?" Odmah se odigao i izvadio telefon iz džepa. Ušao je u galeriju, i prva slika koja je izašla bila je njegova sa nekom dugokosom devojkom sa kojom se ljubio. Nešto mi se odmah prevrnulo u stomaku. To je Stephanie.

Da li pravim grešku što ovo radim a on ima devojku? Mi smo samo prijatelji, sedimo i pričamo. To što sam se naslonila na njegovo rame nije ništa, zar ne?

,,Izvoli." Uzela sam telefon kako bih pogledala sliku. Nosio je crne pantalone i crvenu košulju preko koje je imao i crni sako. Pažnju mi je privukao donji deo slike.  Bilo je očigledno da je slikano u radnji, a kako to biva u buticima, kada nešto oblačiš, oni ti daju papuče.

,,Papuče su pobedile!" Počela sam da se smejem poput neke ludače koja je preskočila svoju dnevnu dozu i nisam marila šza će pomisliti. Izgledalo je stvarno presmešno.

,,Da li si realna? Svima kojima sam pokazao prvo su videli papuče pa onda sve ostalo..." Gunđao je.

,,Bogami, baš si zgodan." Rekla sam još uvek nasmejana zbog papuča.

,,Daj prestani da buljiš u jebene papuče!" I sam se nasmejao od muke i opsekao sliku tako da ih više nisam videla.

,,Zao si."

,,Kako to se čini?" Pa dragi Eros, počela bih sada da balavim ali ne bih da kvarim ovako lepe momente.

,,Prelep si, stvarno." Nasmejao se i zahvalio. Nisam se ni malo ustručavala da mu kažem svoje misljenje, i to je ono što me je začudilo.

I tako, sedeli smo i pričali o bezazlenim temam, dotakli se društva, predstojećeg plesa koji je krajem nedelje... Kada sam shvatila sam sam uz njega, na njegovom ramenu provela četrdeset minuta, doslovno su zmajevi krenuli da lete u mom stomaku.

Da li je ovo realno?

Dotakli smo se teme kako ima zastrašujući pogled. Prirodno je takav, još kada se naljuti, pomozi Bože. Smejao se toj mojoj konstataciji, ali zaista je tačno. Bez uvijanja rekla sam mu da me plaši, a on me je nakon toga ubeđivao da, bar ja, nemam razloga za strah od njega.

Stvorio je veliki zid oko sebe, i to sam ponovo shvatila. Tako ga je lako povrediti a predstavlja sebe kao hladnog idiota. Znam da nije takav, i sam mi je priznao zašto želi da se promeni.

Kada malo bolje razmislim, možda je ovako i bolje. Da se među nama nešto dogodilo, ko zna kako bi se završilo. Mladi smo, raskinuli bi posle nekog vremena i ko zna kakav bi naš odnos bio. Ovako, prijatelji smo, iako je jedan zaljubljen, ali ga neću izgubiti. Boleće me svaki put kada bude imao devojku, sve dok se ne odljubim, ali bar ću ga imati uz sebe. Dovoljan je razgovor, zagrljaj da ja budem srećna i da mi popravi ceo dan, da popravi sve probleme muku koju osećam. Sedimo i pričamo satima bez obzira na sve. Možda je ovako zaista bolje...