Tamna strana

I

Počelo je sasvim neočekivanim doga-djajem. Taj dan i ti prizori, koji će pokrenuti lavinu drugih zbivanja koja su bila na putu da ga polome. Zevao je... Bio je umoran i neispavan, ali je morao da ide. Jedva je ustao. I dok je još bila tama u sobi, nekako se udaljio od kreveta, i navukao sve na sebe, da se ne smrzne. Hladno je jutro leti... A on je morao u grad. Dok je koračao trotoarom, osećao je kako mu Sunce pali lice. Ali je samo šetao, sa pokunjenom facom i rukama u džepovima. Samo je on mogao da tako stavi ruke u džepove. Bio je poseban. U svakom smislu. Njegovo lice je bilo ispunjeno sitnim borama, a usne su mu bile poluispucane. Taj zadah iz njegovih usta kao da je kosio sve pred sobom. Mrzelo ga je stavljati pastu u svoja velika usta. Bio je u minusu, ali to je uspevao hrabro da podnosi. Očekivala ga je duga šetnja. Zazvonio je telefon.

" Reci! Šta ti treba ovako rano? Ha? "

" Polako Gorane. Vidim da te još uvek drma jutarnja groznica. Nego, znaš onaj dug što mi dodješ od pre neki dan? "

" Da. I? Šta sa njim? "

" Paa... bio bi red da mi to platiš. Ipak sam ti dao fiks na kamatu, znaš?"

" Ma nosi se... Nemam... sad."

" A kada ćeš? Znaš da gazda ne voli da čeka."

Goran je prekinuo vezu i ugasio tele-fon. Žurio je popločanim putem do trafike da uzme cigare. Da, žurio je ali mu je želja bila sve jača. Sve je više osećao potrebu za heroinom. Tresao se, ali nije toliko, koliko na početku ovog belog puta. Znao je da mu je ostalo još kući. Hteo je da prestane i donekle je uspevao. Ali to je bilo jače od njega.

Nakon dugo koračanja, ušao je u kuću ne želeći sebi da dozvoli još veću patnju. Želja ga je sustigla. Žurnim korakom je otišao u wc i ubacio u sebe te male ali smrtonosne količine heroina. Pao je i zaspao... Telefon, koji mu je ispao iz džepa nije prestajao da zvoni.