Tamna strana

XXII

" Izvinite... Ja... "

Nije mogao dalje. Hteo je da se iskupi za sve, ali nije mogao. Hteo je da vrati prošlost ali je znao da to nije moguće. On je sada stajao ispred njih, stežući zatvorske rešetke, dok su mu se ruke neprekidno znojile. Kao da se tope. Ali taj njegov pogled, pogled poraženog ratnika, sve im je rekao. Oni su stajali i posmatrali. A onda je njegov otac progovorio. Ali nije to bilo ono što je Goran hteo da čuje.

" Sine, ja ne znam šta ti je trebalo da to uradiš. Ne znam kako si mogao da ubiješ čoveka. Čujem i da je bilo u samoodbrani. Bez obzira, ubio si čoveka. Ne mogu to da prihvatim...Moj sin ubica... "

Zaćutao je. I gospodja Trivić isto. A Goran nije mogao da veruje da ga se roditelji odriču. Ceo svet je bio protiv njega. Jer sada je on ubica. Sada on nema ime. Ne postoji. Tamo iza zatvorskih rešetaka je bilo svejedno da li je kriv ili nevin. Bilo je svejedno koji motiv ima. Važno je samo da je tamo, iza slobode i sveta. A roditelji su mu pokunjene glave i pogledom rekli zbogom...

U njegovoj glavi su počele da se roje svakakve misli. Ali, jedno je bilo sigurno. Sada je sam. I nikoga nije bilo da mu pomogne. Goran je zatvorenik. Čekao je sudnji dan, koji dolazi prekosutra. Čekao je da vidi kakav će biti svet prema njemu.

Palo je veče. A on je ležao na krevetu i gledao u mokri plafon. I samo je ćutao. Za tren oka mu se srušio san o slobodi. Trebao je da pobegne tog dana. Imao je milion opcija. Ali ubistvo? To je previše...

Sećao se svega dobrog koje je počelo da bledi. Pala je noć i Mesec je zašao medju oblake. Svet je utonuo u tišinu.