Tamna strana

VII

" I šta kažeš? Niste ga pronašli? "

" Nismo, ali smo ga dobili na telefon. I dalje poriče da ima novac. "

" Slušaj, imam jako malo strpljenja. Ne pojavljuj mi se na oči dok ga ne pronadjete. Jasno? Taj mali mi duguje pare! "

" Razumem šefe. "

Srdjan je besneo kada je prekinuo razgovor. Filip kao da je znao šta ga muči. Gospodin Miličić je čovek koga se treba plašiti.

" Sranje! "

" Smiri se. Naćićemo ga."

" Jebem mu mater gde se sakrio taj mali zavisnik?!"

" Tražimo ga već par dana, kao da je u zemlju propao... Čekaj... Kako ti je zvučao njegov glas? "

" Ha? "

" Kako je zvučao kada si zadnji put pričao sa njim? "

" Koliko se sećam, glas mu je nekako drhtao..."

" Znam gde je. Pravac gradska bolni-ca! "

" Svaka ti čast. A sada ću mu se napiti krvi! Ulazi! "

Mercedesove gume su opet zaškripale.

Dan kao da je hteo da proleti. Vetar se smirio, Sunce sakrilo iza oblaka, a noć se približavala. Dok su išli ka bolnici, polako se mogla naslutiti ta prelaznost i boja narandže na nebu. Svetlo na banderama se već beše upalilo kao i u prodavnicama. Bližilo se veče.

Goran je dremao. Nije obraćao pažnju na telefon. Bilo mu je dosta svega, a još je osećao malaksalost i umor, iako je prošlo već par dana. U glavi su mu se vrzmale svakakve misli. Prekinula ga je medicinska sestra.

" Dobro veče, kako se osećate? "

" Dobro, hvala vam na pitanju. "

" Drago mi je što to čujem. Donela sam vam lekove, a uskoro će i večera. "

" Hvala vam. "

" Ne morate zahvaljivati, važno da vam bude bolje. Vidi se da ste ojačali. Uskoro ćete moći kući. Sigurna sam. "

Popio je lek, a ona je otišla. Dan je bio pri kraju, ali hteo je još malo da sačeka. Prozor je bio zatvoren, ali je svetlost ipak prodirala. Ništa je nije moglo sprečiti...