Tamna strana

XVII

U hali se začuo pucanj. A zatim prvi, pa drugi. Kriminalci su se opirali. Banda je branila ono što je njihovo. A specijalne snage su klećeči na koleni-ma puštale rafale iz svojih pušaka. Nastao je opšti haos. Goran je pokušavao da se izvuče iz čvrstog stiska konopca ali nije uspevao. Da mu je samo jedan nož! Hala je svetlela i grmela od borbe za drogu.

" Pucaj po volji! Pucaj po volji! "

Specijalci su bili jači. Broj kriminalaca se smanjivao sve brže i brže. Pali su crnokosi, kockar, pa čak i onaj grmalj. Ali Miličić nije hteo da se preda. Imao je pušku kojom je hteo da ih sve izrešeta. Šešir mu je odavno pao.

" Kučkini sinovi! Kako ste nas našli samo! Aaa pobiću vas sve čujete li? "

Ljutio se, grmeo je. Ali nije mogao sam protiv svih. Nije bilo više toliko njegovih podanika. A onda je osetio kako mu se metak zabada u stomak. Uz bolan jauk se naslonio na jedan od stubova i povukao u polu tamu. Crvena boja se sve više širila...

" Pogodili smo ga! Brzo pridji mu! "

Najzad, nakon višeminutne borbe, banda je savladana, a Miličić se predao. Specijalci su se brzo popeli uz stepenice i počeli tražiti taoce. Nakon sata, svi su oslobodjeni. Pa i Goran. Jedva je dočekao da zagrli svoju sestru. Sve je bilo gotovo. Napokon. Kada su odlazili sa policajcima, videli su Miličića koji ih mrko gleda, ali nije im mogao ništa. Čeka ih duga robija... Munjevitom brzinom je sve bilo gotovo. Goran je goreo od nestrpljenja da vidi roditelje.