Tamna strana

XVIII

Konačno je došao kući. Kada je otvorio vrata, sve mu je izgledalo tiho. Ugledao je oca i majku kako zabrinutih lica sede na trosedu.

" Majko! "

Gospodja Trivić se trgnula. Njen depresivni pogled pun straha i strepnje joj je nestao u trenu.

" Sine! Jesi li to ti? "

Pre nego što je stigao da odgovori, majka mu se bacila u zagrljaj. Ni otac nije više mogao. Bio je previše u strahu i mraku. Taj topli zagrljaj Goran nije dugo osetio. U trenutku kada su ga roditelji zagrlili proletelo mu je sve što je doživeo. Nije hteo da se vraća na staro... Roditelji su ga ubrzo pustili. Pogledali su malo bolje na njegovo lice. Na te osušene linije krvi.

" Sine, jesi li dobro? Ah, dobro je što smo zvali policiju. Hvala im, hvala! "

Gledajući majku kako krije taj prelepi sjaj u očima, Goran se nasmešio...

" Ne brini majko, sve je gotovo. Uhva-tili su ih. Došao sam sa policijom ovamo. I oslobodili su Suzanu. "

" Ajme meni! I nju su bili zarobili? "

" Da, imali smo sreće što nas je policija brzo našla. Onih par dana su bili pravo mučenje. Čak su me i terali da budem njihov prodavac heroina. "

" Kuku meni! "

" Ajde, ne brini, bilo pa prošlo. "

" Dobro sine, sad mi je lakše. Hoćete kafu? "

" Može... "

Goran je seo da priča sa ocem, dok je majka otišla u kuhinju. Goran je mogao da odahne. Zaželeo se doma.