Tamna strana

II

Vrata su zaškripela. Neko je tiho ušao, a nedugo zatim počeo da ga zove.

" Goranee! "

Ništa se nije čulo. Dok je Sunce upo-rno probijalo prozore, a staklo nije moglo da mu se odupre, zasad nepoznata figura se lagano šetala i tražila ga.

" Gorane, dete, jesi li tu? "

Ništa. Gospodja Savić je koračala laga-no i tražila znake njegovog prisustva. Ali on kao da je nestao. Konačno, došla je do kupatila i zaprepastila se tim užasnim prizorom. Goran je ležao na hladnim pločicama, potpuno beživotan, a mobilni je bio skoro razbijen i ugašen. Blizu telefona, nalazio se špric sa iglom.

" Jaooj, teško meni! Šta ću sada? Crni Gorane, da ovo tvoja majka čuje, srce bi joj stalo. Hajde, pomoći ću ti. "

I dok je sebi mrmljala u bradu, nekako je uspela da ga povuče par metara, taman toliko da napuste kupatilo.

" Gorane... A neka, znam da imaš fiksni telefon. "

I požurila je, gledajući na sve strane. Brzo ga je našla. Pozvala je bolnicu.

" Bolnica, izvolite. "

" Molim vas, dodjite što pre u Rade Končara 13. Hitno je. Komšija je u nesvesti. Našla sam špric u kupatilu!"

" Dobro, gospodjo, smirite se, odmah stižu kola. "

Spustivši slušalicu, komšinica je stavila ruke preko usta i kao da je očekivala najgore. Nije dugo čekala. Ekipa hitne pomoći je brzo stigla.

" Gospodjo, dobro ste postupili. Da ste kasnije došli, već bi bilo prekasno. "

" Juu, teško meni! "

" Moramo požuriti, pacijent je u te-škom stanju. "

Kasnije dok je gledala kako kola odlaze, prekrstila se i požurila kući...

" Halo? Branka? "

" Reci Tanja, šta je bilo? "

" Gorana su odvezli u bolnicu..."