Tamna strana

IX

" Vidiš li ga? "

" Ne, opet nam je umakao. "

" Nije mogao daleko. Produži. Naći ćemo ga! "

Srdjan de derao u njihovom crnom Mercedesu. I dok su kola prolazila, brujeći cestom, Goran je jedva disao. Naslonio se na zid zgrade, jedva vidljivog lica. Mesec je obasjavao delić lica, dok je on trpeo bolove u levoj ruci i nozi. Disao je ubrzano, pa usporeno, pa opet ubrzano. Ali nije mogao da stane. Telefon je ostao u sobi. Morao je naći govornicu. Sačuvao je nešto sitniša. Nekako je uspeo da se dovuče do zapuštene govornice, i ubaci sitninu. Pusta ulica je odavala strah. Ali on se nije plašio. Ukucao je broj...

" Halo? "

" Majko... ja... sam... "

" Gorane! Šta se desilo? "

" Objasniću ti sve samo dodjite..."

" Gde se nalaziš? "

" Blizu bolnice. Neka trafika je u blizini. "

" Ne mrdaj, stižemo. "

Upalili su kola i krenuli. Činilo im se da neće stići na vreme. Goran se naslonio na stub od govornice i gledao u zvezde. Jedva gledajući. Ali je stalno osećao glad... Glad za još droge u svom telu. I dok su mu roditelji jurili da što pre stignu, on je zatvorio oči. A onda je usledila ta noćna mora. Sanjao je taj neobičan san... Sedeo je na stolici, vezan, dok mu je iz daljine prilazio čovek, mrkog pogleda i lica, crne kratke kose, sa cigaretom u ustima. Prišao mu je i dunuo dim.

" Znači ti si taj? "

" Ne razumem... "

" Imaš hrabrosti da pokupuješ svu onu moju robu, i da pobegneš? Divim ti se... "

" Gde sam ja? "

" U paklu! "

Uzviknuvši ovo, čovek mrkog pogleda je izvadio pištolj iz pojasa, i uperio mu na čelo. Goran se sledio, a mrgud smejao. A onda je opalio. Goranova glava se pomerila unapred naglim pokretom. Htela je da dodirne kolena.

Goran se trgnuo iz sna. I dalje je bilo sve pusto. A on sam. Njegovi još nisu došli. U tom trenutku mu je bilo drago što je ostao živ. Ali mučio ga je način na koji treba da objasni svojima. Sav u znoju, kombinovao je misli u glavi, dok se Mesec sakrivao iza oblaka.