Tamna strana

XXI

Dosta vremena je prošlo. A onda se začulo kucanje na vratima.

" Ko je?"

" Gospodine Triviću, ovde inspektor Filipović. Moramo da popričamo. "

Otvorio je vrata. Ispred njega se pojavio mlad čovek plavičastih očiju u crnom odelu sa značkom. Pokazavši je, ušao je unutra.

" Nadam se da imate malo slobodnog vremena. "

" Ne ometate me. Slobodno pitajte. "

Goran je na brzinu skuvao kafu i seo za niski sto. Fotelje su očas posla bile prevučene.

" Biću brz. Pre nedelju dana se desilo ubistvo. Žao mi je što sam ovako kasno došao do vas. U pitanju je Milan Dragović. Da li ga poznajete? "

" Da, dugovao sam mu pare od kocke, zašto? "

" Pa, vi ste jedini osumnjičeni za sada, jer smo prilikom analize krvi našli heroin. A znamo da ste vi bili učestvovali u onoj zavrzlami oko Miličićeve bande. "

" Pa ja... "

Goran je odjednom stao i nije znao šta da kaže. Pomirio se sa odlukom inspektora i pošao u stanicu. Pre nego što su izlazili, okrenuo se još jednom ka vratima kupatila. Kao da se tamo nalazio njegov spas. Izašli su i Goran je na brzinu zaključao stan. Telefon je ostao da ćuti...

U stanici to popodne, Goran je sedeo mirno i sve priznao. Ali napomenuo je da je to bilo u samoodbrani. Policajci su to uneli u zapisnik. A onda je zazvonio fiksni telefon.

" Policija, izvolite. Da priveli smo ga. Možete doći da ga posetite. "

Bila je to gospodja Trivić. Zabrinutim glasom je rekla da će odmah doći. I brzo je došla, već nakon pola sata. U policijskoj stanici, kada su oni došli kao da je sve bilo tiho. Kao zatišje pred buru. Ona je bila zabrinuta to se moglo primetiti i na licu njenog muža. Koračali su sve dok nisu sreli Gorana.

" Kuku meni, Gorane, pa šta si to uradio crni sine? "

Goran je ćutke posmatrao zabrinuta lica roditelja i nije znao šta da kaže u tom trenutku.