Bad Boy's Protection (protector #1)

Poglavlje 5

Očigledno, imala sam glavobolju zbog virusa. Nakon što me je Grayson ispratio kući počelo je da mi bude stvarno loše. I to je ostalo tako do sledećeg jutra.

"Poppy, moraš da ustaneš," mama je rekla kad je stala pored vrata.

Zarežala sam dramatično osećajući se stvarno loše. "Samo me pusti da umrem!"

Mama je uzdahnula. "Poppy, ne umireš. Moraš da ideš u školu."

"Ali mama," žalila sam se. "Ne osećam se dobro.

"Savršeno si sposobna da odeš u školu," mama je rekla "ako ne ustaneš sad, bićeš u ozbiljnoj nevolji''.

Volela bih da tata nije otišao na posao jer me on ne bi pustio da odem u školu osećajući se ovako. Nikad ranije nisam propustila dan u školi, pored onog juče kad sam pobegla, jer mama veruje da osim ako nisam u bolnici, treba da idem u školu ako ikad hoću obrazovanje. Pokušavala sam da joj kažem da ako ne odem nekad, to ne bi ostavilo nikakav uticaj.

Videći da nemam izbora, polako sam ustala iz kreveta. Nažalost, osetila sam blagu nesvesticu. Jedva se pokrećem bez da se osećam da ću povratiti.

Nakon što sam se presvukla, sišla sam u kuhinju, gde me mama čeka. "Vidiš? Ne umireš."

"Mama, stvarno se ne osećam dobro," promumlala sam. "Mogu li molim te da ostanem kući?"

"Jedan dan će uticati na tvoje ocene," mama je tekla. "Ideš u školu htela ili ne."

"Molim te mama?" Pitala sam još jednom pokušavajući da ostanem kod kuće. Ako odem u školu danas, verovatno će biti gore nego da ne odem, ako to ima smisla. Ne bih mogla da se skoncentrišem.

Ali mama nije prihvatala ne za odgovor. "Uzmi ranac i udji u auto."

Uzdahnula sam i zgrabila ranac koji je bio pored vrata i odmah otišla do maminog auta. Sela sam na suvozačko mesto i čekala mamu da udje. Kad je ušla, nije čak ni primetila koliko sam bolesno izgledala dok je izašla iz dvorišta i odvezla do škole.

Mama mi je rekla da ne može da me pokupi posle škole jer ima još jedan sastanak. Ona ima puno sastanaka u poslednje vreme. Mama je dizajner kuće i pomaže novim bračnim parovima da dizajniraju njihov novi dom.

Čim sam ušla u školu, osetila sam se još gore. Glasni razgovori tinejdžera u školi si mi je uvek davali glavobolju i sad kad veći imam jednu, ne pomaže.

"Cvetiću?" Grayson je rekao iza mene. Okrenula sam se. "Jesi okej? Izlgedaš stvarno bolesno."

"Jesam," rekla sam. "Mama me tera da dodjem, ali se osećam malaksalo."

Drugim rečima, Grayson me je zgrabio za struk i izgurao me iz škole. "Gde idemo?" Pitala sam.

"Kod mene kući," rekao je. "Očigledno ti treba odmor i meni se ne ide u školu."

"Pa bežimo ponovo?" Pitala sam kada smo ušli u auto.

"Nije stvatno bežanje ako škola još nije počela," Grayson je rekao. "I tebi stvarno treba odmor."

Grayson je izašao iz školskog dvorišta i počeo da vozi ka njegovoj kući. Vožnja s njim me podsetila na razgovor koji smo vodili juče; o njegovom bratu. Sećam se kako sam se ponašala i iskreno, osećam se loše. "Grayson," rekla sam. "Hoću da se izvinim zbog onog kako sam se ponašala juče. Nije trebalo da vičem. "

"U redu je," Grayson je rekao. "Nisam trebao da te pritiskam da mi kažeš za nešto što je vezano za ono što se desilo izmedju tebe i Belle. U redu je."

"Ne, nije," rekla sam. "Samo si hteo da znaš nešto. Preterala sam. Kad dodje vreme, reći ću ti šta se desilo. Ali sam još uplašena da pričam o tome."