Ta cura

22. Dopusti mi da objasnim

~Blake POV~

Tri mjeseca je nije bilo. Policija ju je tražila, a njezina obitelj je bila neutješna. Proglasili su ju mrtvom ali ja sam ju svaki dan tražio i pokušavao poslati svoj glas u njezinu glavu, no neuspješno. Nisam htio prihvatiti činjenicu da je možda mrtva. Nemogu tek tako odustati...volim ju više od sebe. Nakon tri mjeseca smo dobili poziv od njezine mame koja mi je rekla da su ih zvali iz hitne i da je Sabrina na intezivnoj. Živa je, ali je u komi i bori se za život. Mamu sam nagovorio da me odveze u bolnicu, a kada smo došli, Sabrinini su već bili ondje. Saznao sam da ju je auto udario. Nadam se da će se probuditi...moram ju nekako urazumiti...reći joj da ju volim...samo nju.

Tjedan dana je prošlo. Sabrina je još uvijek u komi. Sedam dana sam bio ispred njezine sobe i nisam se micao. Sabrinini su me tjerali kući, ali ja sam ih samo ignorirao. Od sobe sam se samo micao kada sam trebao ići na zahod, jesti i piti. Spavao sam ispred sobe i čekao da se probudi. Pokušavao sam ju dozvati. Mora oživjeti...nemogu bez nje. Jedan dan je hrpa doktora otrčala u njezinu sobu.

„Što se događa?"

„Ne sada mladiću, nešto nije uredu."-tada mi se zacrnilo pred očima. Ne, nesmije umrjeti. Svi su ušli u sobu, a ja sam se ušuljao za njima. Sabrina je ubrzano disala i odjednom je otvorila oči, koje su bile ljubičaste. Doktori su ju gledali u šoku. Živa je! Uspio sam. Dali su joj inekciju za smirenje a oči su joj se vratile u plavo, nakon nekoliko minuta je zaspala. Jedan od doktora me vidio i izbacio van.

„Nemožeš biti ovdje, ovo je intezivna njega."

„Morao sam ju vidjeti. Ona mi je cura. Volim ju više od sebe, nebih podnjeo da joj se nešto dogodi."

„Sve je uredu sada. Smiri se. Uskoro će biti premještena na drugi odjel, pa ćeš ju moći vidjeti. Ali, imam jedno pitanje za tebe."

„Koje?"

„Znaš li možda zašto su joj oči postale ljubičaste?"-uputio mi je zabrinut pogled.

„Da."-rekao sam tiho i skrenuo pogled.

„Ali vam nemogu reći."

„Zašto?"

„To je tajna."-odjednom su mu se zacrvenile oči.

„Vi ste vukodlak?"-kimnuo je i stavio prst na usta da budem tiši. Pokazao sam i ja svoje oči, te je shvatio da sam i ja.

„Čuvat ću vašu tajnu!"

„Ali kako? I ostali doktori su vidjeli."

„Mali ja imam moć zaboravljanja. Mogu im isječi taj događaj iz pamćenja i ubaciti drugi."

„Stvarno?"

„Da. Nebrini, vaša tajna je sigurna samnom."

„Hvala vam."-stavio mi je ruku na rame i rekao:

„Nebrini mali, tvoja cura će biti uredu."-slabašno sam se osmjehnuo a on se vratio u sobu. Sabrininoj obitelji sam sve javio. Čak i dio da je doktor vukodlak.

~Sabrina POV~

Osjetila sam Blakeov glas u glavi. Pokušala sam ga ignorirati ali nisam uspjela. On me izvukao iz kome. Ali zašto? „Sabrina, molim te probudi se. Nemogu više bez tebe. Volim te." Počela sam ubrzano disati i probudila se s ljubičastim očima. Ubrzo sam osjetila bol u ruci. Pogledala sam u nju a ondje je bila zabijena inekcija. Pogledala sam liječnicu.

„Nebrini mila, to je samo za smirenje. Neće ti se ništa dogoditi. Na sigurnom si, opusti se."-rekla je i slabašno se osmjehnula. Oči su mi se vratile u plavo, i počelo mi se spavati. Mislim da sam vidjela Blakea prije no što sam zatvorila oči, ali nisam sigurna.