Ta cura

32. Nisam još spremna

~Blake POV~ˇ

Ujutro je stigla vijest da je Sabrina mrtva. Neznam je li to istina, jer je prošli put kada je nestala, ipak bila živa. Grize me savjest, trebao sam ju saslušati, pogrješio sam.
„Blake Sabrina nije mrtva.“-Shelley mi je poslala poruku.
„Kako nije?“-malo sam se razvedrio.
„Pobjegla je. To znamo samo Sophie, Rowan i ja. A sada i ti. Molim te da nitko ne sazna.“
„Zašto?“
„Morala se malo maknuti, pa je pobjegla. Kada se vrati, sve će ti objasniti, ali samo moraš biti strpljiv.“
„Nemogu čekati. Kada će se vratiti? Zašto mi ti nekažeš?.“
„Zato što me zamolila da ti nekažem. Kada skupi hrabrosti, vratit će se i sve će ti objasniti.“
„Zašto joj treba hrabrost?“
„Zato što te ne želi povrjediti.“-nakon toga sam pokušao nazvati Sabrinu ali se skroz javljala sekretarica. Nakon nekog vremena sam odustao.

~Sabrina POV~

Polako sam se budila, a kada sam bolje pogledala, nalazila sam se u svijetlo ljubičastoj sobi i na bijelom krevetu. Shvatila sam da sam u bolnici, pored mene je stajao netko. Pogledala sam ga i shvatila da je to Cole.
„O probudila si se.“-htjela sam nešto reći ali nisam mogla. Riječi mi jednostavno nisu izlazile iz usta.
„Sigurno se pitaš zašto sam ja tu.“-uzeo je stolicu i sjeo pored mojeg kreveta.
„Nisam samo ginekolog nego i dežurni za hitne slučajeve. A nažalost ti si jedan od njih.“-otvorila sam usta.
„Š-š-što mi se dogodilo?“-uspjela sam progovoriti.
„Zabila si se u zid. Automobil je potpuno skršen.“
„Jel još tko ozljeđen?“
„Na sreću nije. Ali zato si ti teško ozljeđena.“-raširila sam oči.
„Što mi je?“
„Slomila si dva rebra, lijevu ruku, lubanja ti je šivana na par mjesta, imaš rane po cijelom tijelu par kralježaka ti je napuklo i da te nisu operirali ostala bi nepokretna. U jednom trenutku s te skoro izgubili zbog prejakog krvarenja. Imaš sreću što smo ista krvna grupa.“
"Spasio si me?"
"A što sam trebao? Prijateljica si mi, normalno da ću te spasiti."-nasmješila sam se no onda sam se sjetila.
„A dijete?“-na to je spustio glavu.
„Cole?!“-vratio je pogled na mene.
„Dijete je mrtvo.“-par suza mi je skliznulo niz lice.
„Ubila sam ga...“-prošaputala sam.
„Nisi ti kriva.“
„Da jesam. Ja sam jedina bila u toj nesreći.“
„Ali nisi ni htjela to dijete. A sada imaš i većih problema.“
„A kakvih to?“-ponovno je spustio glavu.
„Reci mi! Molim te. Što nije uredu samnom?“
„Ostala si neplodna. Ali i ako uspiješ napraviti dijete, to će biti rizična trudnoća.“-počela sam plakati. Sve jače i jače me bolilo.
"Onaj prokleti gad će mi platiti. Zbog njega sam zatrudnila i ostala neplodna. Zašto se morao pojaviti? Zašto mi je morao uništiti presretnu vezu? Moj dečko me zbog njega neželi ni pogledati. Zašto mi je život tako kompliciran?"-Cole me čvrsto zagrlio i tješio me. Nakon nekog vremena sam se uspjela smiriti.
„Našao sam nešto vrlo zanimljivo u tvojim nalazima.“-rekao je.
„Što?“-pokušala sam se smiriti.
„Ti si vukodlak?“-super.
„D-da.“-prošaputala sam.
„Uredu je. Nemoraš se bojati.“
„Jesi li i ti nešto?“
„Kojot.“-nasmješio se.
„Moja najbolja prijateljica je kojot.“
„U Londonu?“
„Da.“-neko vrijeme smo pričali.
„Brina.“-rekao je ozbiljnije.
„Da?“
„Mislim da bi trebala nazvati svoje roditelje.“-zatvorila sam oči i nakon nekog vremena opet ih otvorila.
„Nemogu...“
„Zašto?“
„Nisam još spremna.“