„Seko tako si mi nedostajala!"-Riley me snažno zagrlila kada su sutradan moji došli k meni u posjetu. Došli su i baka, deda i naravno Blake. Shelley mi je javila da će njih šestero doći sutra.
„I ti meni princezo."
„Boli li te?"-pitala me baka.
„Malo manje."
„Brzo će proći jer si vukodlak. Brzo zacjeljuješ."
„Da. Znam."
„Znaš kako smo se brinuli za tebe? Gdje si bila?"-pitao me deda.
„Bila sam oteta."-Blake mi je prišao, sjeo pokraj kreveta i uhvatio me za ruku. Uputila sam mu začuđen pogled, a on mi se samo nasmješio. Ispričala sam im sve. I onaj dio sa Blakeom i Peyton. Rekla sam im da je sada sve uredu. Nakon par minuta razgovora su otišli jer ih je zvao doktor.
„Znaš li da je taj doktor također vukodlak?"-pitao me Blake kada smo sami ostali u sobi.
„Stvarno? Kako znaš?"
„On me istjerao iz tvoje sobe dok si bila na intezivnoj. Rekao je da su svi vidjeli tvoje ljubičaste oči."
„I što ću sada? Svi će shvatiti da sam vukodlak."
„Ne neće. On ima moć zaboravljanja. Svima koji su te vidjeli je to sjećanje zamjenio s nekim drugim."
„Znači, nitko nezna?"
„Samo nas troje. Samo se on brine za tvoje papire i rekao je da ovakvo brzo zacjeljivanje još nikada nije vidio."
„Kako ti to znaš?"
„Pričao sam jučer s njim."-nasmješila sam mu se.
„Nekad je stvarno dobro biti vukodlak."
„Jelda."-pukli smo se smijati.
„Bože kako si mi falila."
„I ti meni. Meni je tako strašno sad tebi gledati u oči kad znam kako sam grozna bila. Nekad znam biti previše tvrdoglava."
„Sabrina. Bilo pa prošlo. Nemoj se brinuti. Zaboravimo to i krenimo dalje. Ponovno smo zajedno i to je jedino bitno."
Nakon tjedan dana sam izašla iz bolnice. Još sam tjedan dana ostala kod kuće za svaki slučaj. Moje cure su stalno dolazile vidjeti kako sam. Zahvaljujući njima svima, i tome što sam vukodlak za ta dva tjedna sam potpuno zacjelila i bila sam spremna ponovno krenuti u školu.
„Samo da ti kažem, svjesna si da ćeš danas vidjeti Gage zar ne?"-upitao me Blake.
„Blake, nebrini. Samnom je sve uredu sada. Vratila sam se snažnija. Pokazat ću im kome su se zamjerile."
„Znam. Samo nemoj pretjerati. Ako budeš mislila da nemožeš, onda nemoj. Nemoj se forsirati."
„Hvala ti što brineš. Uredu sam."
„Dobro."-poljubila sam ga te smo ušli u školu.
____________________________________
Ostavite vote i komentar, zanima me što mislite 😊💕😘
YOU ARE READING
Ta cura
FanfictionKažu da se bez ljubavi nemože živjeti. Potpuno se slažem s tim, ali i sudbina je ključna u svačijem životu. Mene je odvojila od najdraže osobe, ali ljubav me spojila s drugom.
