Njihov srećan kraj 🔚

5.

ANTONI

Prošlo je oko dve nedelje od onog incidenta u klubu sa Sarom i to je bio poslednji put da sam je video. Nisam znao kako da joj objasnim situaciju koja se tamo dogodila, čak ni ja nisam bio u potpunosti siguran šta se dogodilo; ali bio sam siguran u to da sam je povredio.

Obično nisam brinuo za devojke sa kojima sam bio,  nisam brinuo za to da li ću ih povrediti, ne posle Alis, ali ona je bila drugačija; bolelo me je to što sam je povredio, a nisam to ni planirao i sada ne znam kako to da ispravim.

Ja ni sada ne znam ko je bila ona devojka koja mi je to veče sela u krilo i onako mi se obratila, pokušavao sam da se prisetim, ali zaista nisam mogao. Mnogih sam se sećao, ali nju sam tada prvi put video.

Tako mi i treba kada dozvolim sebi da se toliko napijem da ne znam ni šta radim, a sledećeg jutra ne znam ni šta se dogodilo. Do sada nisam imao posledice zbog toga, ali znao sam da će me jednom posledice stići, ali nisam očekivao da će se to baš desiti tada sa njom.

Već sat vremena sam pokušavao da završim papirologiju koju ću morati uskoro da predam, ali nisam mogao da se skoncentrišem, jer mi je ona bila u mislima. Pokušavao sam da je izbacin iz glave na mnoge načine, ali nisam to mogao.Posle nekog vremena sam odustao, papirologija će morati da čeka.

Izašao sam iz moje kancelarije i uputio sam se ka prostoriji u kojoj su sestre inače provodile slobodno vreme, pokucao sam i ušao; a one su ustale da me pozdrave.

"Doktore, da li Vam je nešto potrebno?", pitala me je Ema koja je često radila sa mnom.

"Danas ću završiti ranije, ne osećam se najbolje, a za danas nemam više pacijenata, ukoliko ih bude bilo posalji ih kod dežurnog stomatologa", rekao sam joj, a ona je samo potvrdno klimnula glavom.

"Ukoliko me nešto bude hitno zovi me na mobilni, ali samo ukoliko je jako važno"

"Naravno, doktore Rivera", rekla je:"Želim Vam prijatan ostatak dana".

"Hvala ti"

Dok sam išao ka izlazu iz bolnice u daljini sam ugledao Damiena i Andreu, srećno su se držali za ruke i izgledali su kao zaljubljeni tinejdžeri. Zaista sam bio srećan zbog njih, jer posle svega šta su preživeli zaslužili su jedno drugo, zaslužili su da budu srećni.

Nikada neću zaboraviti dan kada mi je Damien u nedelju ujutro upao u stan zabrinut i srećan u isto vreme, ja sam bio mamuran zbog prošlonoće žurke, a on nije prestajao da priča. Većinu tog monologa koji je on ispričao nisam ni čuo, jer se moj mozak protivio tome, ali jasno sam ga čuo kada je rekao da će postati otac, par suza mu je skliznulo niz obraze, a to je bio prvi put posle svih tih godina prijateljstva da sam ga video da plače. U tom trenutku nije postojala srećnija osoba od njega i znao sam da je on stvoren za ulogu roditelja.

Seo sam u svoj auto i dalje razmišljajući o novom bračnom paru, jer mi je trebalo nešto da mi skrene misli sa Sare. Vozio sam se gradom bez razmišljanja gde ću na kraju završiti, a moja podsvest mora da je odlučila da se poigra sa mnom jer sam završio isped zgrade u kojoj je Sara živela. 

Morao sam doneti odluku da li ću pokušati da joj objasnim šta se desilo i pokušam da rešim ovo između nas ili ću morati zauvek da je izbegavam, a sa obzirom da je ona najbolja prijateljica sadašnje supruge mog najboljeg prijatelja, morao sam ovo da rešim,jer ne želim da atmosfera zbog mene uvek bude napeta...

Trebalo mi je vremena da se pripremim na ono što me je upravo čekalo,ali sam ipak znao da to moram učiniti, a što duže budem čekao biće mi manje šanse da ovo objasnim i rešim situaciju za koju sam samo ja bio kriv.

Izašao sam iz auta i namoju sreću ulazna vrata zgrade su bila otvorena, popeo sam se na četvrti sprat izaustavio sam se ispred Sarinog stana, dugoko sam udahnuo pre nego što sam se uopšte usudio da pozvonim na vrata.

Bio sam nervozan jer ni sam nisam znao šta ću joj reći kada je budem video, ali vrata se ni posle pet minuta nisu otvorila.

Verovatno je još uvek bila na poslu, jer danas je ipak radni dan i radno vreme još uvek traje,okrenuo sam i uputio se ka izlazu, sa jedne strane bio sam srečan što neću morati ovo sada da rešim, a sa druge sam znao da će mi šanse da se pomirim sa njom biti još manje.

"Izvinite, bila sam u kupatilu", vrata su se blago otvorila, a onda sam ugledao nju.

Pre nego što samuspeo bilo šta da kažem zalupila je vrata ispred mene.

"Saro, ovde sam da se izvinim i da pokušam da ti objasnim šta se desilo, molim te da me saslušaš", rekao sam.

"Nemaš šta da mi objašnjavaš, sve mi je jasno", rekla je kroz zatvorena vrata.

"Molim te Saro, ja čak i ne znam ko je ona devojka bila, molim te da me saslušaš", neko vreme nije ništa rekla, a onda je blago otškrinula vrata.

"Imaš pet minuta", rekla je otvarajući vrata svog stana i puštajući me unutra.

Blago sam joj se osmehnuo, ali njen izraz lica je ostao bezosećajan i to me je povredilo, ali sam sam bio kriv za ovo; učinio samda uvek vesela i nasmejana devojka postane ovako hladna prema meni.

"Saro, kao što sam i rekao, zaista ne znam ko je bila ta devojka, došao sam ovde da ti se izvinim jer si morala ono da vidiš, kada sam pokušao da te pronađem već si otišla ne pružajući mi šansu da ti objasnim", rekao sam iskreno.

"Antoni, videla sam šta sam trebala da vidim, ona ti je sela u krilo, a ti si prvo bio smiren, a tek onda si pokušao da je odgurneš", rekla je hladno prekrstivši ruke na grudima.

"Saro, nisam očekivao da će mi neko nepoznat sesti u krilo, bio sam šokiran i to je jedini razlog zbog kog nisam odreagovao u istom trenutku, kunem se da je to jednini razlog", rekao sam, a ona je samo duboko uzdahnula.

"Zaštobih ti verovala?"

"Nemam odgovor na to, samo ti biraš da li ćeš mi oprostititi ili ne, ja na tvoju odluku ne mogu uticati, ali morao sam da se izvinim, moram znati da sam sve pokušao da ovo rešim, čak i ako mi ne oprostiš", rekao sam iskreno.

Ovo je bio prvi put posle dužeg vremena da sam sa devojkom iskreno razgovarao i da mi je zaista stalo do toga da li će mi oprostiti, obično me nije zanimalo šta devojke misle o meni, ali  njeno mišljenje me je zanimalo.

"Možda se pokajem zbog ovoga, ali prihvatiću da poverujem u tvoju priču, ali samo ovog puta, ukoliko se nešto onakvo ponovi niko me ne može naterati da promenim svoje mišljenje", rekla je.

"Hvala ti", iskreno sam joj se zahvalio.

U odgovoru je samo klimnula glavom, a ruka joj je ubrzo završila na obrazu, kada malo bolje razmislim desna strana lica joj je bila blago natečena.

"Verujem da bih mogao da ti pomognem sa tim", rekao sam joj, a ona me je pogledala kao dete koje je upravo uhvaćeno u laži, a ja nisam mogao da se suzdžim i da se ne nasmejem, njen pogled je zaista bio neprocenljiv.

"U redu sam, ne brini zbog toga...", rekla je, a blaga nervoza joj je bila uočljivau glasu.

Izgleda da Andrea ipak nije jedina koja ne voli moje zanimanje...

"Saro, lice je već počelo da ti natiče, mislim da je krajnje vreme da potražim pomoć", rekao sam iskreno.

"Ići ću za dva dana, zagovorila sam zubara, zaista ne moraš dabrineš o tome"

"Zašto bi čekala tako dugo?", upitno sam je pogledao:"Ja ti odmah mogu pomoći, ali samo ukoliko mi to dopustiš"

"U redu, pobedio si", rekla je, a ja sam se pobedonosno nasmejao.

"I prekini sa tim tvojim savršenim osmehom, već počinje da me iritira, nemamo svi takav osmeh, znaš", rekla je uzimajući svoje patike.

______________________________________