Njihov srećan kraj 🔚

22.

ANTONI

Uživao sam u večeri sa svojom devojkom pokušavajući da nadoknadim vreme koje smo bili razdvojeni, prepričavala mi je poslovno putovanje na kome je bila prethodne nedelje; a to je radila tako strasno pokušavajući da mi dočara najznačajnije trenutke i samu reviju.

Trudio sam se da je pratim i shvatim šta je tako zanimljivo kod višesatnog posmatranja devojaka kako šetaju u odeći koja se po meni i ne može nazvati "modernom", ali mi to i nije najbolje polazilo za rukom. Sa ranijim devojkama uvek bih menjao teme koje me nisu interesovale, ali sa njom je sve bilo drugačije; jer je njena sreća na neki neopisivi način činila i mene srećnim.

Nakon svega što se dogodilo sa Viktorijom, počeo sam da cenim odnos koji sam imao sa Sarom; ali sam takođe ponovo postao blizak sa svojom bliznakinjom. Njena sadašnja trudnoća meni je budila razna osećanja, sa strane nekoga ko je završio stomatologiju i imao solidno znanje o opštoj medicini plašio sam se krajnjeg ishoda, ali kao njen brat nadao sam se da čuda ipak postoje i molio se da iznese trudnoću do kraja; jer bi to bilo ispunjenje Viktorijinih snova o srećnom životu.

Iako ja sebe nikada nisam video u ulozi oca, nju sam zasigurno video u ulozi majke; jer ispod maske snažne i uticajne žene krila se nežna i osetljiva osoba koja je više od svega želela da drži sopstveno dete u rukama.

"Antoni, zamislio si se...", iz misli me vratio Sarin glas.

"Izvini, odlutao sam na kratko", iskreno sam joj rekao, a ona je sa osmehom odmahnula glavom.

"Razumem da si umoran; i ja sam takođe, mislim da je najbolje da razgovor nastavimo sutra, kada oboje budemo naspavani i odmorni", rekla je pomerajući se iz mog zagrljaja i ustajući sa ugaone garniture.

"Zašto ne bi prespavala kod mene?", upitao sam je:"Alehandro je otputovao sa društvom, a već je kasno da ideš sama..."

"Ne brini toliko, sutra provodim dan sa Andreom, što znači da ustajem rano, a ti zaslužuješ da se dobro naspavaš", rekla je, a ja sam prislonio svoje usne na njene sa nadom da će to promeniti njenu odluku, jer sam je želeo pored sebe.

"Znam šta pokušavaš, ali to ti ipak neće uspeti ovoga puta", odmakla se posle kraćeg poljupca i vratila se pakovanju svojih stvari.

Previše me dobro poznavala, a ja sam odlučio da ispoštujem njenu odluku večeras, jer su mi misli letele na sve strane od umora i samo sam želeo da utonem u preko potrebni san.

Posle kraćeg pozdrava Sara je otišla, a ja sam ostao sam u stanu, jednostavno mi je to postalo strano. Vremenom sam se navikao na prisustvo Viktorije i Alehandra i sada mi je jednostavno nedostajala atmosfera koja je ovde vladala. Prostrani i sređeni prostor nije mogao nadomestiti ljubav i osećaj toplog doma koji je pre samo nekoliko meseci ovde vladao.

Uputio sam se do kupatila da se istuširam i sredim, jer me umor nadvladavao; ali sam ipak pre toga odlučio da nazovem brata i vidim kako se provodi. Iako to nikada ne bih priznao, brinuo sam se za njega i želeo sam da u životu prati put koji sam izabere, bez toga da zavisi od odluka i želja roditelja, jer ti ljudi su samo uspeli u izgradnji kompanije, koja ih je koštala gubitka rođene dece. Posle četvrtog zvona, javio se dok se u pozadini čula glasna muzika.

"Samo sam želeo da vidim kako si i da te podsetim da ne praviš probleme", prisetio sam se perioda kada smo Damien i ja proslavljali sve položene ispite u godini i to mi je na lice izmamilo široki osmeh i blagu nostalgiju za prošlim vremenima.

"Odlično sam, društvo i atmosfera mislim da nikada nisu bili bolji i naravno da neću praviti probleme, nemoraš brinuti", rekao je kroz blagi smeh.

"U redu, ne želim onda više da te zadržavam, uživaj u odmoru; ali sutra očekujem tvoj poziv sa detaljnijim odgovorima", rekao sam prekinuvši vezu, jer mi je ovaj razgovor bio dovoljan.