Njihov srećan kraj 🔚

26.

ANTONI

Dva dana su prošla od kada se Alehandro vratio sa one ekskurzije i još uvek mi prebacuje zbog Grejs; morao sam ga razumeti, jer sam njega savetovao da bude oprezan, a ni sam nisam slušao sopstvene savete.

"Možeš li uzeti Grejs i vratiti je u dnevnu sobu?", upitao sam brata:"Moram da se javim."

Rekao sam uzimajući službeni telefon, jer me moja trenutna zamena zvala. Uskoro ću morati da se vratim jer je ovo peti poziv od jutros, a podne samo što je prošlo.

"Kada nisi znao da paziš, sada čuvaj svoje dete", dobacio mi je prolazeći kroz hodnik i nastavivši u kuhinju.

Ne mogu reći da nisam zaslužio, ali ovo je već prevazilazilo svaku meru. Hteo on ili ne, Grejs će od sada živeti sa nama i to niko ne može promeniti. Potrudio sam se da brzo završim sa razgovorom i ukratko sam Sparksu objasnio sve oko nabavke potrebnog materijala; na moju žalost on je bio odličan stomatolog, ali mu papirologija i vođenje odeljenja nikako nisu išli.

"Alehandro, dođi u dnevnu sobu da razgovaramo", otišao sam do kuhinje i obratio mu se, ali me on nije slušao i samo je slegnuo ramenima:"Odmah!"

Hladno me pogledao, ali me ipak pratio. Uzeo sam Grejs u naručje i spustio je na tepih, rasklonio sam sve potencijalno opasne dekoracije i predmete pa je sada mogla slobodno da puzi, ali ipak sam se osećao bolje kada mi je bila na oku.

"Ovako više ne može, nisi više dete da bi se inatio zbog ovakvih stvari; da Grejs je bila neplanirana, ali ona je nešto najbolje i najlepše što mi se desilo u životu, shvatićeš to jednog dana. Govorim ti da paziš jer je jedno imati dete u tridesetim, a sasvim drugo u tvojim godinama. Čak ni ja još uvek nisam spreman za ovu ulogu, ali prilagođavam se", bio sam u potpunosti iskren sa njim.

"Ja ne želim da imam ništa sa tim detetom, ono je tvoja obaveza."

"Zove se Grejs, zapamti to već jednom. U pravu si da je ona moja obaveza, ali moraćeš da živiš sa nama; jer ukoliko ti to ne odgovara možeš već sutra da odletiš nazad u Italiju kod roditelja."

"Ne bi me poslao tamo..."

"Nigde ja tebe ne šaljem, Grejs je moje dete i živeće sa mnom, ti to možeš prihvatiti i ništa se neće promeniti između nas, a možeš nastaviti da budeš prepotentni klinac i vratiti se u Italiju", video sam da me pažljivo posmatra, verovatno se nadajući da to ne bih učinio.

Voleo sam Alehandra, ipak mi je rođeni brat, ali njegov temperament i ponašanje povremeno zaista uspevaju da me maksimalno iznerviraju u kratkom vremenskom periodu. On je morao odrasti i shvatiti da su neke situacije u životu jednostavno nepredvidive; razumem da je ovo šok za njega, ali i mnogo mlađi ljudi od mene su imali decu.

"Mene možeš uceniti, ali šta je sa Viktorijom?"

"Već sam ti rekao da ona za sada ne sme ništa znati o ovome, ne iz razloga što se ja stidim Grejs ili želim da je sakrijem, jednostavno na ovaj način je štitimo", pokušao sam da mu ovo još jednom objasnim, ali on to jednostavno nije prihvatao.

"Slušaj Alehandro, nisam siguran da razumeš šta znači visokorizična trudnoća u Viktorijinom slučaju; to nije film sa srećnim krajem koji viđaš na televiziji i najmanji stres bi mogao izazvati spontani pobačaj, a to ne znači da će nam sestra samo izgubiti decu već bi joj i život bio u opasnosti. Iz tog razloga me neinteresuje kako ćeš ovo sakriti i prećutati, ali ćeš to ipak uraditi za njeno dobro."

"Kako god, neću da se mešam", slegnuo je ramenima i uputio se ka svojoj sobi.

"Nazovi sestru i pitaj je kako je, svakako je uskoro moramo posetiti", dobacio sam mu pre nego što je zatvorio vrata.