Njihov srećan kraj 🔚

20.

SARA

Stajala sam ispred vrata Antonijevog stana čekajući Alehandra da mi otvori; iako sam imala rezervni ključ nisam želela da previše ometam njegovu privatnost, a posle svega ovo ipak nije bio moj stan.

Na moje iznenađenje vrata mi je otvorila Viktorija koja je izgledala jednako iznenađeno koliko i ja, po njenom izrazu lica znala sam da nije očekivala da će me videti.

"Izvini, očekivala sam Alehandra...", tiho sam joj rekla, a ona mi se na moje iznenađenje osmehnula, i ako sam očekivala da će me prvenstveno prekoriti zbog dolaska.

"Alehandro je jutros otputovao u Italiju", tiho mi je objasnila, a ja sam je začuđeno pogledala jer nisam znala ništa o tome, a ona mi se ponovo osmehnula i pomerila se puštajući me da uđem:"Uđi, ne bih želela da razgovaramo na hodniku".

Blago sam joj se nasmejala i ušla unutra, a ona je zatvorila vrata iza nas. Primetila sam da joj je noga zavijena i da ima problema sa hodanjem, ali to je ipak bila Viktorija i ja nisam smela je pitam šta joj se desilo jer nisam želela da je uvredim. Nisam je dugo poznavala, ali i to je bilo dovoljno da shvatim da ona nije osoba koja voli da joj se postavljaju lična pitanja.

Osećala sam jaku nervozu u isčekivanju njene reakcije, jer je ona bila zaista teška osoba.

"Izvini što sam došla ovako nenajavljeno, Antoni me zamolio da povremeno obilazim Alehandra dok je on odsutan, a očekivala sam da si i ti otputovala nazad u Italiju, zaista nisam želela da ti smetam, ali nisam znala da je Alehandro onaj koji je na kraju otputovao", pokušavala sam da joj se opravdam jer sam već ostavila dovoljno loš utisak na nju prilikom našeg upoznavanja.

"Nema potrebe da mi se izvinjavaš, Alehandro je iznenada morao da otputuje zbog porodičnih obaveza, ja sam trebala da otputujem umesto njega, ali sam pre par dana uganula nogu i on je morao da me odmeni, verujem da je Antoni zaboravio da te obavesti i iskreno mi je žao zbog toga", objasnila mi je uz blagi osmeh, a ja sam se iznenadila ovakvom reakcijom.

Očekivala sam da će me iskritikovati, ali to se nije desilo ni posle par minuta.

"Nećemo sada o tome, kako ti je noga?", upitala sam je želeći da saznam šta joj se desilo, a hrabrost za ovo sam skupila jer mi je danas izgledala pristupačnije nego inače; i dalje je izgledala kao hladna i nedostupna osoba, ali nije bila onakva kakvom sam je upoznala.

"Bolje, ali tek za vikend ću biti u mogućnosti da u potpunosti mirujem", rekla mi je, a ja sam u njenom glasu mogla čuti iskrenost.

"Mislim da bi ipak trebalo sada da miruješ, čula sam od Antonija da ste imali neki problem u kompaniji, ali verujem da bi zdravlje trebala da staviš ispred toga, iako shvatam koliko ti znači posao", iskreno sam je posavetovala.

Divila sam se na njenoj uspešnosti i karijeri koju je sama izgradila, ali ipak mislim da je preterivala sa zalaganjem i posvećivanjem poslu jer je ipak stavljala svoje zdravlje u drugi plan. Možda sam grešila jer ne znam kako je biti naslednica korporacije, ali ovako samo sebi dodatno otežava oporavak i dodatno se forsira.

"Volela bih da to mogu da učinim, ali ovo je nešto što moram rešiti sama i to u skorije vreme", rekla je i uzdahnula.

"Da li si gladna?", iznenada sam je upitala prisećajući se da u rukama i dalje imam hranu iz obližnjeg restorana:"Kupila sam ručak za Alehandra i mene, a pošto on nije tu, trenutno imam previše hrane za sebe i mislim da bi trebalo da podelimo".

"Zaista nisi morala to da radiš...", rekla je tiho, izgledala je iznenađeno mojim rečima jer verujem da nije bila osoba koja je navikla da neko čini nešto za nju.