Njihov srećan kraj 🔚

17.

SARA

Posle one večere Antoni i ja smo postali mnogo bliži, par sastanaka kasnije on me je zvanično pitao da mu budem devojka i ja sam bez razmišljanja pristala, nisam verovala da ćemo imati uspešnu vezu, plašila sam se da ću ga izneveriti, ali sam želela da uživam u tome dok bude trajalo.

Izlazeći iz zgrade u kojoj sam radila ugledala sam Antonija u uniformi naslonjenog na njegov auto, a osmeh mu se odmah pojavio na licu kada me ugledao. 

"Antoni?", upitno sam ga pogledala, nisam ga očekivala.

Prišao mi je i spustio svoje usne na moje:"Zdravo i tebi", rekao je sklanjajući jedan pramen moje kose sa mog lica. Naježila sam se od njegovog dodira, zaista mi je nedostajao.

"Da li je sve u redu?", upitala sam ga:"Mislila sam da danas radiš..."

"Zapravo, trebao sam da radim, ali si mi nedostajala", rekao je, a ja sam osetila kako mi obrazi crvene:"Da li želiš da odemo na ručak?"

"Naravno", osmehnula sam mu se. 

Prešlo nam je u naviku da se viđamo jednom dnevno, a pošto smo ove nedelje bili različite smene to nam nije polazilo za rukom. Nedostajalo mi je njegovo prisustvo, on je činio da se osećam poželjnom i voljenom kao što ni jedan nije do sada. Moje srce je ponovo zaista želelo i volelo nekog muškarca.

"Nadam se da ti neće smetati da svratmo do mog stana, želeo bih da se presvušem u svakodnevnu odeću", rekao je, a zatim mi i namignuo:"Mada verujem da ti se dopadam i u ovoj uniformi".

"Nisam baš sigurna u to, doktore Rivera",namignula sam mu i ušla u njegov auto, a mogla sam čuti njegov smeh iza sebe.

Vožnja do njegovog stana prošla je brzo, razgovarali smo o Alesandru. Ispostavilo se da je moj savet za Antonija da popriča sa njim zaista bio uspešan, njih dvojica su sada postali mnogo bliži, a Alesandro je već položio dva ispita što je bilo neverovatno za ovako kratko vreme; ali Alesandrov karakter šaljivdžije se nije ni malo promenio.

Kada je zatvorio vrata njegovog stana privukao me bliže sebi, njegove i moje usne su se ponovo spojile, uživala sam u svakom njegovom dodiru i čeznula sam za svakim narednim poljupcem. Samo je on činio da osećam varnice muškog dodira na svom telu. Njegova ruka je prolazila kroz moju kosu, a ja sam uživala u svakom trenutku, želela sam da nikada ne prestane, želela sam da ostanem zarobljena u tom trenutku i da neprestano proživljavam njegove poljupce.

Naš poljubac je bio prekinut nečijim kašljanjem u uglu prostorije. Oboje smo se okrenuli, a u sledećem trenutku osetila sam se kako cela crvenim, ženska verzija Antonija stajala je na vratima dnevne sobe sa prekrštenim rukama i osuđivačkim pogledom, još jednom je pročistila grlo kada je primetila da je stekla našu pažnju.

"Viktorija, šta ti radiš u mom stanu?!", Antoni je upitao, a po njegovom pogledu i tonu glasa mogla sam da zaključim da je nije očekivao.

"Snizi ton kada razgovaraš sa mnom, imala sam sastanak u firmi koju otvaramo i želela sam da proverim Alesandrov napredak", rekla je smireno, kao da se ništa nije dogodilo.

"Viktorija, koliko puta treba da ti naglasim da ne možeš tako dolaziti u moj stan bez najavljivanja, ja imam svoj život, imam svoju devojku sa kojom želim da provodim vreme, a tvoje iznenadne posete me u tome ometaju", rekao je, a zatim je napravio kratku pauzu:"Zar nije dovoljno što imam Alesandra u stanu? Zaista moj život više nema privatnost i slobodu".

Koliko god sam se u tom trenutku osećala ponosno što me nazvao svojom devojkom u tom trenutku, jedan deo mene je i dalje želeo da nestane. Nisam želela da se nađem usled porodične drame, a još manje da je izazovem...

Viktorijin osuđivački pogled nije ni malo ublažavao situaciju u kojoj sam se našla, njeno prisustvo je odisalo dominantnošću i autoritetom. Mogla sam uočiti sličnost između Antonija i nje, oči i kosa su im bile neverovatno slične boje, valjda je tako kod svih blizanaca; a stekla sam utisak da odeća koju je nosila ima samo za cilj da unapredi njen poslovni stav. Bela košulja i uska siva suknja koja joj je dosezala do kolena isticale su sve njene obline, a njeno držanje bilo je besprekorno.

"Imam pravo da posetim Alesandra kada god to poželim", kratko je zaključila.

"Imaš pravo da ga dočekuješ ispred fakulteta, ali nemaš pravo da ga dočekuješ u mom stanu bez prethodne najave", rekao joj je:"Sada ću otići da se presvučem i odlazim sa Sarom na ručak, raspravićemo ovo kada se vratim".

"Mislim da bi bilo najbolje da te sačekam u kolima...", rekla sam uvidevši koliko je situacija u ovom stanu bila napeta.

"Nema potrebe za tim, možeš me sačekati u dnevnoj sobi", rekao mi je i blago mi se osmehnuo, a zatim se uputio u pravcu njegove sobe.

Ostala sam sama sa njegovom sestrom čije je samo prisustvo činilo da se osećam nesigurno i napeto, a između nas je zavladala tišina.

"Zdravo, ja sam Sara, drago mi je što smo se upoznale", odlučila sam da prekinem tišinu i ispružila sam ruku prema njoj, iskreno očekivala sam da mi neće uzvratiti, ali se ipak rukovala sa mnom.

"Ja sam Viktorija", rekla je kratko, ali mogla sam se zakleti da mi se i blago osmehnula.

Posle kratkog upiznavanja u prostoriji je ponovo zavladala tišina, a ja nisam želela da ponovo insistiram na razgovoru; shvatila sam da Viktorija nije najdruželjubivija osoba koju možete upoznati. Na moju sreću, Antoni je bio spreman za manje od deset minuta i mogli smo da napustimo ovo mesto i atmosferu koja je zavladala u njemu.

"Izvini zbog onoga, zaista nisam znao da će biti u mom stanu", rekao je iskreno, a u njegovim očima sam mogla videti krivicu.

"Nemaš na čemu da mi se izvinjavaš, ti nisi učinio ništa loše", rekla sam i blago mu se osmehnula:"Mada zaista mogu da zamislim kakav je utisak stekla o meni nakon onakvog upoznavanja..."

Zaista nisam krivila njega zbog ovoga, ali nisam mogla, a da se ne osetim postiđeno zbog načina na koji smo se upoznale; ali ne postoji način na koji bih mogla to da ispravim.

"Nemoj da misliš o tome, ona nema pravo da donosi bilo kakav zaključak o tebi, jer ono što je videla bila je samo njena krivica, Saro pa nisam tinejdžer koji dovodi devojke u stan svojih roditelja, ono je moj stan i ona nema pravo da u njega upazi kada god poželi", rekao je, a po glasu sam mu mogla zaključiti da je bio ljut.

"Ali, ipak...", pokušala sam da se pobunim, ali me je on odmah prekinuo.

"Nema ali Saro, ne dozvoli da nam to pokvari današnji dan, idemo na ručak, a zatim možemo da radimo šta god ti poželiš, želeo bih na neki način da ti se iskupim za to, nemoj da razmišljaš o mojoj sestri koja još uvek ne zna osnovna pravila ponašanja.", rekao je, a zatim me pogledao u oči:"Obećavam da ću razgovarati sa njom, ali sada samo želim da provedem dan sa svojom devojkom i opustim se posle duge i naporne radne nedelje".

Privukao me bliže sebi i naše usne su se ponovo spojile.

"Nadam se da je to bilo dovoljno dobro izvinjenje", namignuo mi je, a razmišljanje o Viktoriji je odjednom prestalo.

"Nisam sigurna da je bilo doboljno dobro, šta kažeš na to da mi se ponovo izviniš, a nakon toga ću ti reći da li sam ti oprostila?", on se glasno nasmejao na ovo, volela sam njegov smeh, činio je da svaki atom u meni zaigra.

Znala sam da sam ponovo mogla reći za sebe da sam zaljubljena, jer po osećajima koje sam imala dok sam bila sa njim morala sam to zaključiti. Ni jedan pored njega nije mogao izazvati ovakva osećanja u meni.

"Možda bi ipak prvo trebalo da jedemo?", on me upitno pogledao.

"Zar ti je ručak važniji od mene?", našalila sam se i povređeno ga upitala.

"Ti si zaista neverovatna", shvatio je šalu i nasmejao se sa mnom.

__________________________________

Nadam se da vam se ovaj nastavak dopao. :)

Pisite mi u komentarima mišljenja o novom paru i Viktoriji. :)