Njihov srećan kraj 🔚

25.

ANTONI

Prošlo je pet dana od kako mi je Alis ostavila dete na vratima, još uvek se nisam najbolje snalazio, ali trudio sam se. Navikao sam se na njeno noćno buđenje i već sada znam šta joj je kada potrebno. Svakim danom učio sam nešto novo, Damien mi je pomagao koliko je mogao, a ona me prihvatila ovakvog kakav sam; jer drugog izbora i nije imala.

Trenutno sam popunjavao neke od ugovora koje su mi doneli iz bolnice, a Grejs se igrala na tepihu pored mene. Ona je toliko razigrano i nemirno dete da se ja ne usuđujem da je ostavim bez nadzora ni na par minuta. Od incidenta sa Viktorijinom ružom, shvatio sam da je ona u mogućnosti da mi rasturi stan za svega sat vremena.

Do daljnjeg ću biti na bolovanju, makar dok ne saznam rezultate testa očinjstva i shvatim šta dalje. Već sada sam znao da je pozitivan, samo sam čekao da i neko od genetičara to potvrdi; jer bilo je nešto u Grejsinom stavu i ponašanju što me podsećalo na mene. Više nisam bio centar sopstvenog sveta, već ona. Prihvatio sam činjenicu da ću verovatno izgubiti Saru, iako to nisam želeo.

Da se ova devojčica nije pojavila na mojim vratima, verovatno bi sve bilo drugačije; ali sada sam morao samo da mislim o budućnosti. Doneo sam odluku da krijem ovo od Viktorije, jer malo je reći da bi ovo bio šok za nju; a sa njenom visokorizičnom trudnoćom nisam se smeo igrati.

Dok sam potpisivao ugovor o prijemu novih stomatologa u bolnicu, Grejs je dopuzala do mene i počela da me vuče za nogavicu. Tvrdoglava je na Alis, to je sigurno; uzeo sam je u naručje jer nisam voleo da je vidim uplakanu, a to je sledilo ukoliko se ne povinujem njenim željama. Vešto me vrtela oko njenih malih prstića, a ja sam joj to dopuštao.

Službeni telefon je zavibrirao pored mene i instinktivno sam ga odmah uzeo, možda sam bio na bolovanju, ali neke ozbiljnije stvari ipak moram rešavati kao šef odeljenja.

"Imam rezultate testa očinstva, dođi u bolnicu čim budeš mogao", stigla mi je poruka od Teodora.

Poslao sam Teodoru poruku da ćemo odmah krenuti i da nas sačeka u njegovoj kancelariji ukoliko nije u gužvi.

Čoveče, u potpunosti sam zaboravio da će danas biti gotovi. Ostavio sam ugovore i poneo Grejs u naručju, morao sam saznati šta treba dalje da radim. Uzeo sam Grejsinu torbu, novčanik i ključeve i uputio se ka garaži.

Ona je spustila glavu na moje rame i obavila njenu malu ruku oko mog vrata, zaspala je premorena od dvočasovnog igranja na tepihu. Otključao sam auto i pokušao da je spustim u sedište probudila se i počela da plače ne želevši da me pusti.

Neuspešno sam pokušavao da je smestim u auto jer bi ponovo zaplakala kada god bih pokušao da je odvojim od sebe, čak sam i njenu omiljenu igračku spustio pored sedišta, ali ni to nije pomagalo. Žurio sam jer nisam želeo da traćim Teodorovo dragoceno vreme znajući kakve su njegove obaveze, ali Grejs to nisam mogao objasniti.

Setio sam se da u torbi imam neke dečije grickalice i slobnom rukom sam ih izvadio i otvorio, a ona je odmah pružila ruke ka njima. Smestio sam je u sedište i pružio joj kesu, a ona je radosno prihvatila. Imam sreće što je ovako halapljiva jer mi je ovo uštedelo dosta vremena i živaca. Prisetio sam se skorašnjeg predavanja koje sam držao u vezi lošeg uticaja sokova i grickalica na dečije zube, tada definitivno nisam razmišljao iz perspektive roditelja u žurbi...

Trudio sam se da joj pripremam hranu i da izbegavam gotove kašice, ali povremeni slatkiši i kupovna hrana joj ne mogu nauditi.

Kada sam se uverio da je Grejs sigurna i srećna smestio sam se na mesto vozača i pokrenuo auto, povremeno sam bacao pogled na unutrašnji retrovizor da se uverim da je dobro, a ona je negde na pola puta do bolnice zaspala. Za samo nekoliko dana navikao sam se na njeno neprestano gugutanje i učenje novih reči i tišina koja sam nekada toliko cenio činila mi se neprirodnom.