Njihov srećan kraj 🔚

34.

ANTONI

Meseci su prolazili u neizvesnosti za život mog sestrića i četiri meseca kasnije mi nismo dobijali nikakve dobre vesti. Dane sam provodio uz svoju bliznakinju, zanemarujući i Saru i sopstveno dete; ali morao sam se trgnuti. Viktorija je nastavila dalje, a vreme je da se i ja učinim isto. Pomagaću joj koliko budem mogao, ali potreban sam mojim devojkama.

Sara je bila i više nego puna razumevanja za celu situaciju; dolazila bi sa posla i čuvala Grejs, dok sam ja sedeo pored bolničkog kreveta svoje bliznakinje; praktično smo Nikolas i ja živeli tamo. Dolazila je i bez reči preuzimala brigu o mom detetu.

Praktično se doselila kod mene i preuzela brigu o svemu; bila je moje rame za plakanje i najveća podrška koju sam imao. Trpela me dok sam bio najgori i ni jednog trenutka nije odustala od mene.

Stajao sam ispred Damienove kancelarije čekajući da završi operaciju koja se evidentno odužila jer je trebao da bude ovde još pre petnaest minuta; morao sam razgovarati sa njim. Ni jednu veliku životnu odluku nisam donosio pre nego što bih razgovarao sa njim, pa neću ni ovu. Bila mi je potrebna podrška svog najboljeg prijatelja da bih ovo uradio.

Izgledao je iscrpljeno kada sam ga ugledao, ali mi se osmehnuo dok je ukucavao sigurnosnu lozinku.

"Šta je toliko hitno da me čekaš ispred kancelarije?", upitao je sedajući u svoju fotelju.

"Zaprosiću Saru", spremno sam odgovorio.

"Jesi li dobro razmislio o svemu?", upitao me je vidno iznenađen.

"Znaš da brak nije nešto što jednostavno možeš prekinuti?"

"Svestan sam da ne mogu zamisliti život bez nje, ona je praktično odbacila sve da bi brinula o Grejs. Ona je puna razumevanja i podrške za sve, mislim da nema potrebe da više odlažem. Damiene, ovo sa Viktorijom me slomilo, ali ja ne mogu jednostavno odbaciti njih dve zbog toga."

"Onda ti čestitam", široko mi se osmehnuo i bratski me zagrlio.

"Jesi li smislio kako ćeš to uraditi?"

"Ni jedno od nas nije previše romantično, poručiću večeru i pitati je. Mislim da nema svrhe da smišljam raznorazne gluposti, ni jedno od nas to ne želi."

"Jesi li makar nabavio prsten?"

"Jesam, tvoja žena ga je birala zajedno sa mnom."

Nisam imao iskustva sa kupovinom nakita, a Andrea je Sarina najbolja prijateljica i odlično je znala za čime tragamo. Obišao sam sve zlatare u okolini dok nismo pronašli onaj koji je zadovoljio Andreine stroge kriterijume i nadam se sa će vredeti.

"Andrea?", zbunjeno me pogledao.

"Da nemaš još neku ženu za koju ja ne znam?", glasno sam se nasmejao, a on me prostrelio pogledom.

"Nije mi ništa spominjala..." i dalje je bio iznenađen.

"Zato što sam je zamolio da to ne učini."

"Iskreno sam srećan zbog tebe", klimnuo je glavom i ponosno mi se osmehnuo.

"Jesi li imao tremu kada si zaprosio Andreu?", uptao sam ga nervozan zbog odgovora koji bi mogao biti negativan.

"Ne, ja sam znao da će ona pristati", slegnuo je ramenima, a ja sam duboko uzdahnuo.

"Samo se šalim, sećaš se da sam dolazio kod tebe da me tešiš i pružiš mi podršku?"

"To mi se sada čini tako dalekim, Andrea i ti kao da ste oduvek zajedno", iskreno sam rekao.

"Ukoliko te voli pristaće, ukoliko ne... pa makar ćeš znati na čemu si", nasmejao se.