Njihov srećan kraj 🔚

15.

SARA

Zbog modne revije u mojoj kompaniji nisam ni primetila kako vreme brzo prolazi i pre nego što sam to i znala bio je petak. Zbog svih proba i priprema revije dane sam provodila na poslu, a u stanu bih boravila samo da bih prespavala.

Radovala sam se predstojećem vikendu jer mi je odmor bio preko potreban, ali ono što me zaista činilo srećnom bilo je to da ću sutra izaći sa Antonijem, nisam ga videla od kako mi je pronašao auto i cele nedelje sam u sebi osećala neku prazninu.

Nisam bila u potpunosti sigurna da li je to zbog toga što je počinjao da mi se dopada, ali sam bila sigurna da u njemu ne vidim više samo prijatelja. Znam da sam sebi obećala da se neću vezivati više ni za jednog muškaraca, ali verujem da bih zbog njega napravila izuzetak.

Odlučila sam da ga pozovem da bih potvrdila naš sutrašnji dogovor, a on mi se duže vremena nije javljao. Kada sam već pomislila da neće odgovoriti, čula sam njegov glas.

"Saro?", bio je iznenađen što sam ga pozvala.

"Samo sam želela da naš dogovor za sutra važi", rekla sam, a on je blago uzdahnuo:"Da li je sve u redu?"

"Sve je u redu, samo je život starijeg brata mnogo teži nego što sam to očekivao", rekao je, a zatim sam začula kako je povisio ton:"Alehandro, utišaj tu muziku!"

"Verujem da ne može biti toliko loš, ipak mi je pronašao i vratio auto, jednostavno je u takvim godinama da žudi za zabavom", rekla sam.

"Veruj mi, ne znaš koliko grešiš...", ponovo je uzdahnuo.

Koliko loš može biti život sa tinejdžerskim mlađim bratom?

"Dolazim po tebe sutra u 7, da li ti odgovara?"

"Da, naravno", radovala sam se tome što ću ga videti, ali ipak to nisam želela da priznam.

"Vidimo se sutra", rekao je i ubrzo prekinuo vezu.

Nisam znala da li je to bilo zbog toga što je morao da razgovara sa Alehandrom ili zbog toga što nije želeo da razgovara sa mnom; na ovu drugu pomisao nešto u srcu me je zabolelo, želela sam da mu se dopadnem kao osoba.

Uvek sam bila otvorena i iskrena osoba, nekada sam lako iznosila svoja osećanja jer sam želela još na samom početku da saznam da li i ta osoba gaji osećanja prema meni i nisam sebi nikada želela da dajem lažnu nadu čekajući da mi neko prvi priđe; bolelo je nekada biti odbijen, ali to mi je samo pružalo mogućnost da nikada ne živim u zabludi i uvek znam na čemu sam. Verujem da me je vreme promenilo, sa godinama mi je bilo sve teže da priznam svoja osećanja, ali ne zbog toga što sam se plašila da ću biti biti povređena, već zbog toga što sam se bojala da ću se ponovo vezati za neku osobu.

Volela sam kratke veze, jer se nikada zaista ne bih vezala za tu osobu, uvek sam želela slobodu; a onda se pojavio Mark za kojeg sam se i previše vezala, počela sam da sanjam o braku i porodici, a o tome nikada do tada ne bih razmišljala. Na kraju sam završila slomljena i povređena, niko me nije povredio kao on, jer bih razumela da mi je objasnio da želi da prekinemo, ali on me je varao i lagao, smeškao mi se i govorio da me voli, ali je vreme provodio sa drugom...

Iz mojih misli me je vratilo zvono od stana i osmeh mi se ponovo pojavio na licu, Andrea i David su konačno stigli; oboje su mi mnogo nedostajali, jer sam navikla da ih viđam svakodnevno, makar na kratko.

"Tetka Saro!", radosno me je zagrlio David čim sam otvorila ulazna vrata, a ja sam ga odmah podigla u svoje naručje, tako je brzo porastao...

"Verujem da je vreme da se vratim na posao", rekao je Damien, ali nije otišao pre nego što je još jednom poljubio svoju suprugu:"Saro, nadam se da mogu da računam na tebe da ćeš brinuti o njima?"