Njihov srećan kraj 🔚

23.

ANTONI

Damien i ja smo dočekali jutro i izlazak sunca na ugaonoj garnituri, on mi je pomagao da shvatim šta dalje da uradim; ali četiri sata je bilo premalo za ovakav razgovor...Očekivao sam da ću posle ovoga biti makar malo sigurniji, ali nisam. Bilo je tu toliko novih informacija; hrana, pelene, igračke, kupanje. Ko bi pomislio da su tako malena bića tolike obaveze? Lakše bih ponovo spremio ispit na stomatološkom fakultetu, nego pohvatao sve detalje vezane za dete.

Bio sam ljubomoran na Damiena, jer on se ipak tako lako snalazio sa detetom koje je i dalje spavalo u kolicima. Znao je šta joj je potrebno i nije bio nervozan kada bi zaplakala, jer je on tačno znao šta joj je potrebno, iako je upoznao pre samo par sati; dok sam ja sa druge strane bio u potpunosti druga priča.

Dogovorili smo se da pre početka njegove smeme odemo do marketa da pokupujemo sve potrepštine, a zatim odemo do bolnice i odradimo taj DNK test; a posle toga...Samo se nadam da će biti negativan, jer me onda neće proganjati krivica ukoliko je ostavim u domu za nezbrinutu decu.

Ostvario sam se na poslovnom planu i izgradio sebi karijeru, sada je bilo vreme da nadoknadim sve godine koje sam proveo učeći i mučeći se. Nisam želeo da budem otac, da sam želeo isto što i moj prijatelj, oženio bih se i osnovao porodicu. Poticao sam iz rasturenog braka, niti sam osetio roditeljsku ljubav, niti sam nekome mogao da je pružim. Postao sam kao moji roditelji, gladan uspeha i postignuća, ali za razliku od njih ja nisam želeo nekome da uništim život.

"Šta ću sa njom kada ti započneš tvoju smenu?", uspaničeno sam ga upitao, shvatajući da će me on uskoro ostaviti samog.

"Izborićeš se sa dužnostima oca, ako možeš da se izboriš sa preplašenim pacijentima možeš i sa Grejs", oslovio je imenom, nasmejavši se bebi.

"To nije isto, deca kod mene dolaze u pratnji roditelja i nakon nekog vremena odlaze, ne brinem o njima neprestalno...", pobunio sam se.

"Slušaj, ne mogu zvati Andreu jer joj uskoro dolazi tvoja devojka, možeš je ili ostaviti u vrtiću ili se brinuti o njoj", ovoga puta je bio oštar, želeći da mi da do znanja da od ovoga ne mogu pobeći.

"Da je ostavim u vrtiću u bolnici i da zatim slušam ogovaranja od strane radnika? Nema šanse, posle toga bi samo mogao da tražiš novog šefa stomatologije."

"Ako želiš da budem iskren, ne bih ti bio u koži, ja sam imao devet meseci da se pripremim i naučim sve vezano za bebe, a pošto je Andrea prethodno sve to prošla sa Davidom, nisam se morao brinuti."

"Hvala ti na tvojoj utesi, zaista me prosvetlila", vidno sam bio sarkastičan.

"Mogu ti jedino pomoći oko traženja dadilje, Davidova dadilja, Irina ima drugaricu kojoj je potreban posao. Ona je studentkinja na medicinskom fakultetu što znači da donekle ima i iskustva sa decom, ali dva ili tri dana ćeš morati sam da se snalaziš", rekao mi je.

"Super, odmah je pozovi, cena mi nije bitna...", odahnuo sam od olakšanja.

Ne može biti toliko teško, zar ne? I drugi samohrani roditelji odgajaju decu, ukoliko oni mogu, valjda to mogu i ja. Koliko samo očeva odgaja i brine ćerke...

Pokušavao sam da ohrabrim sebe, ali mi to i nije polazilo za rukom. Onog trenutka kada je Grejs zaplakala, ostao sam zaleđen, čekajući da Damian odreaguje i učini nešto, ali on je ostao na svom mestu, kao da ga plač nije doticao.

"Damiene, učini nešto..."

"Ne želim to da uradim, zamisli da si sam i da nema ko da ti pomogne, ja neću biti ovde za par sati, niti večeras, moraš se sa ovime suočiti sada."