Njihov srećan kraj 🔚

24.

ANTONI

"Ti samo ostani tu i pokušaj da budeš tiha...", rekao sam Grejs spuštajući je u kolica, imao sam sreće što je umorna, tako da ću moći na miru da raspakujem i unesem onu hrpu stvari iz auta.

Posle DNK-a testa Teodor mi je saopštio da će ubrzati rezultate, ali da ih mogu dobiti najranije za pet dana i da u svemu ovome imam potpuno razigranu i zdravu devojčicu. Lako je njemu bilo da to kaže, ako mu se toliko dopala mogao je on čuvati...

Na sve načine sam pokušavao da rešim ovu situaciju, čak sam zvao i advokata da proverim svoja prava. Morao sam prijaviti ovo polici, što sam i uradio; ali sa obzirom da sam imao sva dokumenta za starateljstvo nad njom, socijalno neće prihvatiti da uzme dete do rezultata testa očinstva.

Morao sam više puta odlaziti do auta i vraćati se, jer ne verujem da sam i sam imao ovoliko stvari koliko sam danas kupio. Kada sam završio sa unošenjem dečije opreme, seo sam na pod dnevne sobe uzimajući uputstvo za sastavljanje kreveca i otvarajući kutiju. Gomila drveta, dasaka, ručki i šrafova različitih veličina se rasula po prostoriji. Zar su zaista morali praviti ovako sitne delove?

"Lako i jednostavno sastavljanje", velikim slovima je bilo ispisano na kutiji. Još samo da shvatim kome ovo može biti jednostavno... Trebalo mi je više od pola sata samo da shvatim gde bi koji deo trebao da ide. Sve me ovo podsećalo na one slagalice od bezbroj delova koje je nemoguće složiti; a njih sam uvek mrzeo.

Bilo mi je potrebno više od tri sata da sastavim krevetac, mada sam odustao od sklapanja onog dela sa zavesom, nisam siguran, ali mislim da se zove baldahin. Bebe na to ne obraćaju pažnju, jedino što je bitno je da će sada imati u čemu da spava. Stavio sam dušek u krevetac, ali tek onda sam shvatio da ja uopšte nisam oprao posteljinu...

Odmah sam otrčao do kupatila, ubacivši posteljinu i nešto odeće u veš mašinu; nadajući se da ću nekako uspeti sve da osušim do večeri. Vratio sam se u dnevnu dobu pronašavši Grejs nasmejanu i razigranu, mora da joj je duga dremka zaista prijala; gugutala je, pokušavajući nešto da mi kaže i u tom trenutku sam uvideo neku neopisivu sličnost između nas. Tapšala je njenim malim ručicama, kao da je ova situacija jako zabavljala i osmehivala mi se.

"Uživaš u tome koliko me mučiš?", upitao sam dete, duboko uzdahnuvši.

Gledala me njenim krupnim očima, pružajući ruke ka meni, dajući mi do znanja da želi da je uzmem; ali ja sam s ipak dvoumio oko toga. Nastavila je da guguće pokazujući na mene, ali kada je shvatila da je neću uzeti njeno lice se iznenada zacrvenelo i znao sam da ukoliko se ne povinujem njenim željama, dečiji plač će uskoro ispuniti stan. Na sve ovo, samo su mi trebale pritužbe nezadovoljnih komšija i morao sam je uzeti.

Čim sam je uzeo u naručje, čvrsto je svojim ručicama stegnula moju majicu, spustivši glavu na moje rame. Po njenom ponašanju mogao sam zaključiti da je žudela za roditeljskom ljubavlju i pažnjom, kao i sva deca. Nisam mogao znati kako se Alis ponašala prema njoj, ali nadam se da je  makar znala kako da brine o njoj. Ovo dete je bilo tako nevino i dobro, zasluživalo je roditelje koji će joj pružiti ljubav i porodicu; ali ja nisam siguran koliko joj ja to mogu pružiti.

Poticao sam iz raspadnute porodice, učili su nas da je ljubav iluzija ka kojoj s teže slabi. Na prvom mestu bili su čast i ugled porodice, morao sam biti najbolji u svemu samo da ne bih razočarao roditelje; ali pohvale za to nisu postojale. Emocije su predstavljale osobine nejakih ljudi,a Rivere ih nisu smele imati.

Osećao sam neku neopisivu povezanost sa ovom bebom, ali čak ni sam sebi to nisam mogao u potpunosti objasniti. Bilo je nečega u načinu na koji se privila uz mene, načinu na koji se osmehivala i gledala me tim krupnim okicama. Plašio sam se rezultata testa i dalje se nadajući da su negativni, ali sada sam shvatio da to nije bilo iz razloga što ću morati da preuzmem odgovornost za nju; već iz straha da neću znati kako da budem otac kakvog zaslužuje.