PRLJAVE IGRE OSEĆAJA | ✔️

19. Prošlost

Ana

Dan je oblačan. Žurim prema kafeteriji koja se nalazi u neposrednoj blizini glavnog ulaza u LSE. Pokušavam da sakrijem lice od kiše koja prokapava i kao da mi kapljicama udara po svakom nervu. Valjda ću se jednog dana navići na ovo odvratno vreme. Kad dignem pogled ne bih li videla koliko imam još da pešačim, ugledam njega - Sergeja. Brzim korakom ide mi u susret. Dah mi momentalno zastane i osetim onu nepodnošljivu nervozu kako me proždire. Kad se daljina između nas smanjila, primetim da je neraspoložen. Udahnem tri puta duboko, pa skupim hrabrost i odlučnim tonom kažem mu zdravo, a on samo prođe pored mene i klimne mi glavom. Istog momenta kad je produžio pored mene, kao da je upravo prošao pored turskog groblja, osetila sam se jadno da jadnije nisam mogla. Zastanem i okrenem se da ga pogledam, ali on se ne osvrće. A zašto bi se i okrenuo kad je sreo samo mene? Ta istina mi zada bol u grudima. „Da li je mogao lepše dan da ti počne?", upitam sama sebe.

Uopšte ne mogu da razumem šta mu je ovo značilo? Nije mi čak ni zdravo rekao, već samo klimnuo glavom. Zar mu je teško da mi kaže jedno glupo „zdravo"?! Što je bio takav prema meni? Možda bih ga razumela da je bio sa nekim, pa nije hteo da mi se javi zbog te osobe. Ali on je bio sam! Zašto mi je onda dođavola posloao email u četiri ujutru?! Zašto? Da bi prošao pored mene i klimnuo mi glavom? Eto ti Ana dokaza da više ni jedan minut svojih misli ne treba da izgubiš na tog snoba. Definitivno su Amanda i Lili imali pravo u vezi njega.

Možda je njegova devojka videla email što mi je poslao, pa je poludela. Možda je primetila da ne skidam pogled sa njega, pa mu je očitala bukvicu? Ne znam, nije mi ništa jasno. Ana, ni jedan prokleti sekund nemoj više misliti na njega!!!

Iako sam obećala sebi da više neću na njega trošiti svoje vreme, ceo dan mi nije izlazio iz glave. Pokušala sam da nađem jedan dobar razlog zašto je bio takav prema meni. Verovatno zato što mu ništa ne značim. Pokušala sam da ga izbacim iz misli, ali nije vredelo. Nikako nisam mogla da se koncentrišem na gradivo.

Dok sam se vraćala sa treninga sivim tmurnim ulicama naletela sam na Džordža. Čim me je video, on me oduševljeno pozove do obližnjeg lokala na čaj.

„Kako ti se čini život u Londonu?", pita me Škot sa prelepim iskrenim osmehom na licu. Zašto Sergej ne može da priča ovako samnom?

„Pa OK je. Mada nikako da se naviknem na ovo vaše tmurno vreme."

„Imaš pravo, jeste tmurno", kaže mi sa onim svojim neodoljivim osmehom, pa potom skroz uzbuđeno doda: „Nego, rekla mi je Amanda da treniraš tenis i da si mnogo dobra u tome."

„A ha, treniram. Koliko sam dobre to ćemo tek videti. Kao juniorku su me hvalili, a kako će sad biti, to još ne znam. Jaka je konkurencija", potvrdim njegova saznanja dok pokušavam da zagrejem ruke oko tople šolje čaja.

„Ana, imaš ti tu borbenost u očima, tako da očekujem da ćeš brzo savladati svu tu konkurenciju."

„Hvala što veruješ u mene, ali ipak su to igračice sa dužim stažom", kažem mu iskreno, pa kroz osmeh dodam: „Ma jednog dana ću biti kraljica belog sporta." Iako izgeda da sam to rekla tek tako kroz šalu, zaista to mislim. Smrt mojih roditelja ne može proći nečujno, a da bi to postigla prvo moram biti broj jedan u tenisu. Ljudi vole tužne priče, a još kad ta priča dođe od njihovog miljenika ili idola onda se i saosećaju s njom. Ne znam kako bih nazvala ovo što je u meni – ljutnja, bes, želja za osvetom ili jednostavno nešto što ne može da trpi nepravdu.

„Skromnost ti je vrelina", kaže on kroz smeh i ja počnem da se smejem sa njim. Priznajem da mu je osmeh zarazan i da mi njegovo društvo i više nego prija.

Potom, ne znam ni ja zašto, pogled mi je odlutao prema ulazu i tamo primenti nju. Čim nas je ugledala krenula je prema našem stolu. Savršena devojka bele puti iliti Sergejeva devojka se sad nalazi ispred našeg stola.