PRLJAVE IGRE OSEĆAJA | ✔️

31. Prošlost

Ana

U jedanest mi je zvonio alarm. Ustala sam odmah iako me marmuluk podseća na ludu noć. U klubu nam je bilo super. Stvarno smo uživale. Polagano krenem da se spremam za sastanak sa Škotom.

Džordž je došao u dvanest i koji minut. „Pa lepotice vidi se da si malo spavala", kaže sa onim njegovim lepim iskrenim osmehom dok idem prema njemu. 

„Hoćeš ustvari da kažeš da imam podočnjake do poda i da si mi nazvao lepoticom samo kako bih se osećala bolje?", pitam ga i ne znam zašto, ali sasvim prirodno mi je bilo da ga zagrlim i poljubim u obraz. On se malo ukoćio na to, ali ubrzo mi je uzvratio zagrljaj i poljubac.

„Drago mi je što si lepo raspoložena", kaže dok mi otvara vrata od kola. Pa se zajedno uputimo prema metrou.

Izašli smo iz metora na stanici Totenhem kort rod i posle kratke šetnje našli smo se ispred Britanskog muzeja. „Ne mogu da verujem da sam ovde", kažem skroz očarano. Znate kada ste u Atini i dok uživate u prelepom Akropolju, uvek će faliti jedan deo slagalice da bi imali celokupnu sliku tog antičkog dela. Taj poslednji delić slagalice se nalazi baš ovde, u najstarijem muzeju na svetu. Tad mi adrenalin od uzbuđenja poraste i ja bukvalno skočim i zagrlim Džordža tako jako i počnem da mu se zahvaljujem što me je dove baš ovde. „Ma nije to ništa, Ana. Znam da si luda za istorijom, pa sam pomislio da nema boljeg mesta od ovog da te odvedem", veselo će Blekvud.

„Definitivno si postao moj najbolji drug", našta se samo nasmejei i kaže mi da krenemo unutra.

Kad smo ušli odmah smo se zaputili ka galeriji Grčke i Rima. I evo me napokon tu, ispred dela friza Partenona. Upijam svaki njegov nagib, pa zatvorim oči i zamislim da sam na Akropolju i gledam Panternon sa celokupnim frizom na sebi. Ovo je kao ostvarenje jednog mog sna. „Hvala ti mnogo, ništa lepše nisi mogao da učiniš za mene", govorim Džordžu dok i dalje gledam sva oduševljena ovo remek delo antičke umetnosti.

„Nemoj mi se zahvaljivati. Drago mi je što sam uspeo da te očaram."

Dok gledam u friz mobilni počne da mi vibrira u džepu. Izvadim ga i na ekranu piše Sergej. Uhvati me neki čudan osećaj. „Jel si dobro?", govori Škot dok me gleda nežno. „Da, jesam. Kako da ne budem kad sam ovde. Samo moram da se javim na ovaj poziv", i zatim napokon odgovorim Sergeju na ruskom. „Lepo te je čuti kad pričaš ruski, deluješ baš seksi", zavodničkim doboro poznatim tonom kaže Sergej. „Šta hoćeš?", pitam ga opušteno, možda čak i previše opušteno, dok me za ruku drži Džordž.

„Čuo sam da ste sinoć ludo provele i da si ti već otišla do grada u šetnju. Kod Vlada sam, pa sam mislio da se nađemo ili ako hoćeš da dođeš ovde?"

„Ovaj, ne znam da li ću stići. Sad sam u muzeju."

„Čekaj, zar u žensko veče ne spada izlazak do zore sa tonom alkohola, a ti sada šetaš po kulturnim objektima Londona umesto da se lečiš od marmuluka?", pita me pomalo zbunjeno.

„Dan je divan, pa nisam htela da ga ne iskoristim."

„Znači bez i jedne cimerke si tu?", nisam sigurna jel mi je postavio pitanje ili samo naglas doneo zaključak, ali ja mu svakako potvrdim da sam bez njih.

„Onda dolazim da ti se pridružim", odlučno će on i baš tog momenta neka žena priđe Džordžu i meni da nas upita za pomoć. Pošto ja pričam na mobilnom, on joj se obrati i čujem Sergeja kako je duboko izdahnuo u slušalicu. „Sa kim si u muzeju, Ana?", pita me tako oštrim i tihim glasom da se skroz naježim. „Znaš sa kim sam."

„Zato pričaš na ruskom? Da te on ne bi razumeo? O Ana, Ana, tako si... Šta on radi tu?"

„On me je doveo ovde", odgovorim mu normalnim glasom, pa ga zatim još jednom upitam šta hoće.