PRLJAVE IGRE OSEĆAJA | ✔️

17. Sadašnjost

Ana

Sa Markom u izlasku je bilo fenomenalno. Par puta smo došli u situaciju da smo se našli lice u lice i oboje smo tada jedno drugom gledali u usne. Kladim se da se i on sećao poljupca od juče. Međutim, ti čudni momenti nikada nisu trajali duže od pola minute.

Ujutru se vratio i Vuk kući, tako da smo svo troje zajedno doručkovali. Marko nije spominjao moje pijanstvo i na tome sam mu bil i više nego zahvalna. Posle je Marko otišao, a Vuk i ja smo ostali sami. To sam iskoristila da pričamo o roditeljima.

"Vuče, da li ikada poželiš da se osvetiš za smrt naših roditelja?", postavim pitanje dok on rasprema sto. Čim me je čuo spustio je tanjire opet na sto i seo naspram mene.

"U početku sam mislio da treba ići do kraja, ma milo za drago, ali sam onda shvatio da bi mi to donelo samo još veću bol... Mislim da je najveća kazna tim ljudima što se bude svako jutro sa spoznajom da su dvoje dece napravili siročićima. Veća kazna od te ne treba... Kada bolje razmislim, možda bi čak lek za njihovu dušu bio da se osude zvanično. Sve u svemu Anči, mislim da treba da nastavimo da živimo bez besa i ljutnje u sebi, bar koliko je to moguće."

"To što kažeš zvuči razumno, ali i dalje želim da i oni pate kao što su mama i tata. Pobugu Vuče, oni su ih gurnuli sa mosta i još su pobegli sa mesta nesreće. Nisu čak ni pokušali da im pomognu", suze mi se slivaju niz obraze, a jecaji iz mene prodiru,"Obdukcija kaže da su se udavili i da nisu bili u nesvesti kada su se davili. Ta slika mi je stalno pred očima. Svaki dan, svaku noć pre nego što zaspim, a onda me progoni i u snovima... Nije fer da ne odgovaraju samo zato što ih štiti diplomatski imunitet. Da se to desilo ovde u Americi čini mi se da bi sve drugačije bilo... ali desilo se na Balkanu." Vuk sklopi oči i kao da se koncentriše šta treba da mi kaže da me smiri, ali ja ga preduhitrim pa nastavim da pričam: "Jednostavno, nije fer! Nije fer! To što su bili u diplomatskoj misiji u Srbiji i to što su kumovi od najbogatijeg čoveka u našoj zemlji, ne znači da treba da prođu nekažnjeno. Ne mogu da verujem da postoji i video zapis nesreće, ali da ni to nije dovoljno da odu iza rešetaka. Zar nikada ne poželiš da iskoristiš svoju popularnost tako što ćeš poniziti te gnjide od ljudi?", pitam ga sad već pomalo besno.

"Ne, ne želim. Osveta nikome ništa dobro nije donela, Ana! Kada želiš nekom da se svetiš obasipa te bes, tuga, mržnja, pa i pakost. Hteo ne hteo, čovek tada postaje najgori primer sebe."

"Da, ali ti ne postupaš tako da bi učinio neko nedelo, već da bi postigao pravdu", odlučno mu odgovorim.

"Ana, ovaj svet je sve samo ne pravden i mi ga takvog moramo prihvatiti, jer ako krenemo da ispravljamo svaku stvar što nije fer, život bi nam se raspao od bola i patnji zbog svih ljudi kojima je  potrebna pomoć", čim je završio ustao je, opet pokupio tanjire i odneo ih do mašine za sudove. Znam dobro svog brata da razumem da više ne želi da priča na ovu temu, pa se i ja pokupim i odem do svoje sobe.

Sergej

Trejsi ima definitivno najveće prirodne dude koje sam u životu video. Nakon što smo se jebali u njenom autu, otišli smo da ponovimo isto kod nje kući. Živi u maloj prizemnoj kućici koja zaista ima divnu baštu. Uz jutarnju kafu mi je pričala da obožava cveće. Trejsi nije kao Katja uzdignutog nosa, već je sasvim dobra i iskrena devojka.

Rekao sam joj da na Floridi tokom leta radim kao žigolo. Ubite me, ne znam zašto sam joj to rekao... Možda zato što me je bilo sramota da celokupna garderoba na meni košta više od njenih mesečnih primanja. Ponudila mi je da ostanem kod nje i tokom leta pomognem u baru nakon što sam je ispričao bajku da sam imao problem sa poslednjom mušterijom. Pristao sam. Pozajmio sam od Trejsi telefon i javio Vladu da ću se vratiti u hotel na dan povratka za London.