PRLJAVE IGRE OSEĆAJA | ✔️

3. Prošlost

Ana

U Nininoj kući se osećam opet kao član veće porodice. Porodica Smirnov se zaista prema meni ponaša kao da sam njihov član, a ne gost. Da budem iskrena, od trenutka kada sam upoznala Nininu mamu Sonju u Atini, žena se prema meni ponaša kao da sam i ja njeno dete. Isto je bilo i sa Ninučkinom tetkom Natalijom kod koje ona živi dok se školuje u glavnom gradu Grčke.

Nikada neću zaboraviti dan kada sam došla u Britansku školu u Atini. Moj engleski je tada bio daleko od perfektnog, ali su me moj brat Vuk i njegov menadžer ubeđivali da ću brzo savladati jezičku barijeru i da ću se super osećati u toj školi. Imali su pravo, ne zbog same škole, već zbog Nine. Profesorica me je na prvom času u novoj školi stavila da sedim pored nje i mogu slobodno reći da smo se odmah jako zavolele.

Nina je u Atini živela sa tetkom, dok su joj roditelji ostali u Rusiji. Međutim, često su dolazili da je posete, a ona je tokom rasputa išla kod njih. Neko bi reko da u toj porodcici nisu svi konci na mestu, ali se vara, jer Smirnovi su samo hteli da od svoje mezimice naprave ozbiljnu devojku koja će znati da u životu ne može uvek da se osloni na mamu i tatu. Iskreno, mislim da je Nina uživa što živi sa tetkom koja je bila mlađa i razumela svaki njen problem. Dobro, nije bila mlada mlada, ali je imala 38. godina i živela je sama.

Moj put u Atinu se desio zahvaljujući mom bratu Vuku. Vuk od malena trenira košarku. Njemu je ona, pored najmilijih, najveća ljubav na svetu. Tako da je sasvim normalno da je u tom sportu i više nego uspešan. Pre tri godine ga je karijera dovela u šampionski klub grčke Panatinaikos, a pošto su nam roditelji poginuli samo pola godine ranije, bilo je normalno da i ja krenem sa njim.

Socijalna služba je bila malo skeptična da me dodeli bratu, jer kako oni kažu: Za dete nije dobro da često menja životnu sredenu. Međutim, kada je Vuk potpisao ugovor na četiri godine, prihvatili su da ostanem sa njim.

Ninučka i ja smo rešili da divan dan iskoristimo na klizanje pored patrijaršije u Moskvi. Brzo sam se sredila, ali Nina naravno nije. Njoj bukvalno svaka dlaka mora biti na svom mestu. Zbog toga sam rešila dok je čekam da još malo prošetam vilom Smirnovih. Osećam se kao da sam u nekom novijem dvorcu, a ne u kući najbolje drugarice.

Tumarajući od prostorije do prostorije, ušla sam u sobu čija spoljašni zid je bio od stakla. Danilo, Ninin brat, je igrao šah sa nekim dečkom. Čim me je ugledao osmehnuo mi se i javio, a njegov protivnik nije ni podigao pogled sa šahovske table niti je bilo šta progovorio. Mislila sam da dečko razmišlja o narednom potezu i razvijanju strategije, pa se zato ne oglašava. Međutim, prevarila sam se...

Čim sam prišla bliže ne bih li pogledala raspored figura, tajanstvani crni dečko je svoj ledeni pogled uputio ka meni i grubo mi rekao: "Devojčice, ako možeš da se skloniš odavde jer nas ometaš. Ovo niti je igra za devojčicu kao što si ti, niti je naš razgovor prikladan tvojim ušima. Zašto ne prošetaš do kuhinje da ti dobra stara Maša napravi toplu čokoladu dok čekaš Ninu da se spremi. "

"Sergej se samo ljuti kada gubi, pa mu nemoj zameriti. Jel Nina i ti idete negde?", upita me Danilo, a ja mu ljubazno odgovorim da smo rešile da odemo na klizanje i da bi svaki momenat trebali da krenemo, iako u sebi ključam od besa i najradije bih terala inat ovom arogantnom skotu. Do duše, lepom arogantnom skotu. Međutim, setim se da sam u gostima i pobedi ona moja ljubazna strana, pa se lepo povučem iz najlepše sobe u Ninioj kući.

"Takva su oba brata Volkov. Misle da su Bogom dani i da im nema ravnih. Znaš ja sam kao klinka bila zaljubljena u Vlada", objašnjava mi Ninučka nakon što sam joj ispričala o i malopređašnjem susretu u njenoj kući. "Vlad je stvarno frajerčina."

Nasmejem se Ninioj izjavi i dodam: "Ako je kulturan koliko i brat, onda mi je sve jasno."

"Sergej je po svemu deset brojeva niže na skali od Vlada... Inače, iako su braća, oni ni malo ne liče. Sergej je isti mama, a Vlad tata. Vlad je plav. Kada ga vidiš, misliš da si upravo ugledao Apolona glavom i bradom... Kada smo već kod Apolona, upravo sam došla do jednog zaključka. Zanimljivo je da tokom života u Grčkoj nisam srela ni jednog Apolona, a ipak je on deo njihove mitologije. Hm... Da li si ti srela nekog ko te je oborio s nogu svojom lepotom? Nemoj sada samo da mi spomenš tvog dečka Jorgosa, jer obe smo realne i nećemo preterati ako kažemo da naši momci nikada neće biti toliko dobri tipovi koliko nas dve možemo biti super ribe", kroz smeh je Ninučka obrazložila svoj zaključak ili zaključke, s obzirom da je izjavila dve po njoj neoborive činjenice.