PRLJAVE IGRE OSEĆAJA | ✔️

25. Sadašnjost

Sergej

Dolazim do njenih vrata, a ruke mi drhte od besa. Besan sam na sebe, na nju, na ceo svet. Bože, zašto je nikada nisam pitao više o roditeljima. Mislio sam da su preminuli od neke bolesti, a ne da se desila neka nesreća ili ubistvo! Sergej, sada definitivno uzmiš zlatnu plaketu za najgoreg dečka ikada. Devojka prema kojoj osećaš to što osećaš je uvek pored tebe tiho patila za roditeljima, a ti je stoko jedna nijednom nisi pitao detaljnije o njima, niti si je tešio.

Napokon pokucam, a ona mi otvori sa očima otečenim od plakanja. Ništa joj ne kažem nego zakoračim i zagrlim je čvrsto. Ona opet zaplače, tada je malo pomerim pa zatvorim vrata, a potom je podignem i odnesem je do kauča gde je kao dete smestim u svoje krilo dok je i dalje držim u zagrljaju.

Njene uplakane oči mi oko pola minute skeniraju lice, a potom skoči iz mog krila i drsko me pita: "Šta radiš ovde?"

Opet je zvanična samnom. Jebiga! Spojim dlanove pa ih stavim ispred nosa dok pokušavam da dišem pravilno jer sam opet besan. Potom stavim dlanove na potiljak, izdahnem i kažem: "Tejlor mi je rekao šta se desilo."

"Pa šta ako ti je rekao. To ne znači da trebaš da dođeš ovde", još besnija je nego malo pre. "Iskreno Volkov, nije te ništa u vezi toga zanimalo dok smo bili zajedno, pa zašto bi te onda sada zanimalo?", puhne dva tri puta, a potom ode do ulaznih vrata otvori ih i okrene se prema meni, "trebao bi da odeš. Ovde stvarno nema šta da tražiš kada sam sama."

Jebote! Jebote! Jebote! Šta se desilo sa mojom dobrom i finom Anom? Ko je ova devojka ispred mene? Ustajem i krenem ka vratima kao da ću da izađem, ona izdahne sa olakšanjem, ali na njeno veliko razočarenje samo priđem vratima i zalupim ih. Da, zalupim, a ne zatvorim. Ona se tada trgne i drekne: "Koji je tebi? Otkud tebi pravo da se tako ponašaš u mojoj kući?" Skroz se zacrvenila u licu. Besna je kao ris. Više nema tuge u njenim očima, već samo čista ljutnja. Makar sam u jednom car, uspeo sam da je nateram da ne misli na roditelje i da više ne bude tužna.

Fiksiram je pogledom. Bože, kako je samo lepa. Ne smem facu da omekšam, pa i dalje držim upregnute mišiće lica, jer tako delujem opasnije ili se bar nadam da tako delujem. Tiho joj kažem: "Vrati se smesta na kauč", priđem joj na milimetar od nosa, "i da više nikada, ali nikada samnom nisi tako pričala." Ona me gleda belo, ali i dalje besno.

"Volkov, previše sebi daješ za pravo", potom jedan prst uper u moje grudi, a zatim me i bocne njime, pa doda: "Gubi se iz mog stana!"

Tog trenutka opustim lice i počnem da se smejem. "Malena, jel vidiš kako sam uspeo da te razbesnim i da prestaneš da plačeš?", namignem joj, pa krenem prema kuhinji da nađem nešto hladno da popijem, jer su mi usta suva od prethodne napetosti. "I samo da znaš, ne idem nigde dok ne pričamo, jer ti i ja dobrbo znamo da jedno drugom nismo bilo ko, ma koliko ti pokušavala to tako da predstaviš poslednjih meseci", odlučno dodam pre nego što nagnem flašicu hladne vode, a potom se vratim u dnevnu sobu.

"Sergej, lepo od tebe što želiš da mi skreneš misli, ali stvarno sam umorna i izmogljena od borbe sa sopstvenim demonima, pa mi ne treba dodatnog stresa. Molim te lepo da odeš i ostaviš me na miru", prilično tužno i poraženo kaže.

"Dobro je da sam opet Sergej."

"Molim?"

"Pa predpostavljam da više nisi ljuta ko pre, jer me oslovljavaš imenom, a ne prezimenom. Uglavnom kada hoćeš da budeš zvanična ili si ljuta na mene zoveš me Volkov", odgovorim ni pomišljajući da ispunim njenu želju i odem iz stana.

"Stvarno si nemoguć. Znaš to?", to, napokon ima onaj njen lepi osmeh na licu. "Sergej, dok smo bili zajedno nikada te nije interesovala moja porodica, pa zašto bi sada?", postavi mi pitanje na koje očekuje iskreni odgovor, pa zbog toga rešim da to i učinim.