PRLJAVE IGRE OSEĆAJA | ✔️

46. Sadašnjost

Ana

Još se tresem. Jecaji mi izlaze iz grla. Sergejeve ruke su oko mene i on se trese, ali pokušava da deluje mirno, a znam da je to zbog mene. Oboje plačemo. Nekako nas je Hari, koji se vratio u kancelariju ne znam ni kada, spustio na kožni dvosed. Jedva sam se odvojila iz tako sigurnog i poznatog zagrljaja. Sada sam mu se naslonila na jedno rame, dok je on ruku obavio oko mene. Hari nam daje dve čaše viskija i oboje pijemo na eks. Čini mi se da ni ovu cela flaša popijena na eks, ne bi mogla da utopi ovu tugu, bol i bes koji su mi opseli dušu.

"Jebeno bolesno", prozbori Hari kad ispije svoj viski. Sergej i ja ćutimo. I dalje se davimo u pomešanim emocijama, ali ne odvajamo se jedno od drugog. Njegova ruka me čvrsto drži uz sebe, kao da se boji da bih mogla pobeći. Nije valjda da misli da mislim da je on kriv za ovo? Moram mu posle objasniti da nije tako, za sada mu samo stisnem blago drugu šaku, a on mi na to odgovori tako što me poljubi u teme.

Posle nekih pola sata odem do prozora da ga otvorim, gušim se od ovog vazduha koji sam delila sa njom. Hari je otišao u hodnik da se javi na neki poziv. Ostali smo sami i čim sam otvorila prozor čula sam neko razbijanje. Okrenula sam se brzo i videla Sergeja kako je flašom razbio stakleni sto. Iz ruke mu ide krv, pa trčim do njega. On nije svestan da sam kraj njega, baca se na kolena i vrišti. Sagnem se do njega, pazeći da se ne rasečem na staklo, i grlim ga. Briga me je što su mi se odeća i kosa isprljale njegovom krvlju, sada je to najmanji problem. Želim da ga zagrlim, da nas oboje utešim, ali znam da je to ne moguće i to najviše boli. Ovo saznanje je otvorilo staru ranu i kao da je na nju stavilo tonu soli.

Hari utrči brzo u kancelariju, odvoji me od njega i počne da mu pregleda rane. "Hvala Bogu, nije ništa duboko. Dodaj mi iz kupatil prvu pomoć. Sigurno je imaš u ormaničiću."

Poslušam ga. On brzo očisti rane. Izvadi jedno parče stakla iz šake, pa potom doda: "Vozim vas odavde. Gde ćete?"

Sergej i ja, ko iz topa odgovorimo u glas: "U stan."

Hari nas gleda, ali ništa ne progovara, samo klimne glavom, a nas dvoje ne puštamo jedno drugo. Uzme telefon i okrene Lili, kaže da će je on pokupiti posle vežbi jer se vraća kući ranije. Verovatno na njeno pitanje ''što'', odgovara joj da će joj sve objasniti kada se vide. 

Nas dvoje se i dalje čvrsto držimo za ruke. Nije to opušteno držanje za ruku, već smo oboje ukočeni, kao da se bojimo da ako slučajno pustimo jedno drugo da će ovo drugo zauvek nestati. A koliko god mrezeli i voleli jedno drugo, sada ne želimo da smo jedno bez drugog, jer ovo je naša zajednička bol koja će nas spajati do kraja života.  

Sergej

Dolazimo u naš stan. Kako to lepo zvuči "naš", ali ovaj stan nije naš stan. Ovo je kuća koja podseća na bol, a sada nam je to potrebno.

Nisam ovde bio mesecima, a nije ni ona. Bez reči ulazimo u spavaću sobu i legnemo na krevet u zagrljaju. Ne mogu da zahvalim Bogu, što se ipak smilovala i želi da zajednno patimo nad onim što smo saznali. Bilo bi jebeno da smo sada odvojeno. Verovatno ne bih ni bio ovde, nego kod Katje i po prvi put znam da bih izudarao ženu do smrti. Zahvalan sam Ani što je tu, jer bi u suprotnom sutra o meni čitala u crnoj hronici.

Za sve ovo sam sam kriv. Ja sam doveo to zlo između nas...  Tu jebenu kučku ću uništiti tako da sledeći put kada pomisli na mene ima da joj se ledi krv u venama. Ne da ću je poslati nazad u Rusiju, već ću je poslati na kranji istok Rusije. Uništiću joj i ćaleta. Napraviću joj takvo sranje od života da neće znati šta ju je snašlo.

Iz tamnih razmišljanja me prekida Anin tih glas: "Ne mislim da si ti kriv i zato molim te prestani da misliš o tome." Gledam u te divne bistre oči koje me poznaju bolje nego iko. Podignem njen zglob do svojih usana, pa je poljubim dok promumljam: "Trudim se."