PRLJAVE IGRE OSEĆAJA | ✔️

52. Prošlost

Ana

Nedugo posle saznanja da sam ušla u profesionalce stigao mi je poziv i za Australijan open. U početku nisam mogla da verujem da se tako nešto događa. Kada sam javila Vuku, bio je sa Markom, i svi zajedno smo vrištali od sreće. Volela bih da su mi bliže i da smo to lepo proslavili svi zajedno.

Sve moje drage veštice su bile presrećne, ali nekako najviše je bila srećna Nina. Bila je toliko uzbuđena da mi je smišljala koje kombinacije treba da oblačim na mečevima. Jako je smešna ponekad, jer me je odmah videla kako osvajam turnir. Čak je rešila da mi lično ona nađe haljinicu za finale. Pustila sam je jer kada već lepo mašta neću da joj kvarim sanjarije. Finale? Nema šanse da prođem i u sledeći krug, a ne u finale.

Sergej nije lepo primio vesti. Ako sam mislila da kada sam mu saopštila da prelazim u profesionalce nije dobro primio, onda je ovo makar deset puta bila gore.

"Zašto si tako ozbiljan?", pitam ga mrino iako u sebi vrištim. Zar mu nije stalo do mene? Zar je toliko sebičan da samo misli na sebe?

"Ništa, malena", promrmlja dok lista kanale na TV. Sada već počinjem da kipim, pa uzmem daljinksi isključim TV i sednem tik uz njega. "Očito je da imamo neki problem, koji ti vidiš, a ja ne, pa te zato molim da mi lepo kažeš šta se desilo?"

"Ana, nije ništa. Daj mi daljinski", besno će Sergej.

"Zar ne možeš da se makar pretvaraš da si srećan zbog mene? Zar moraš da budeš toliko samoživ?", vrištim na njega dok se svim silama trudim da ne pustim suze, jer sam u isto vreme i neopisivo tužna i neopisivo besna.

Sergej me čvrsto zagrli. "Smiri se, molim te. Nemoj da plačeš."

Ali ne mogu da prestanem... Suze se same slivaju. Skupilo mi se valjda sve. Uzbuđenje, radost, tuga što ću biti toliko vremena daleko od njega, njegov mrgođenje... Samo želim da mi kaže da ne brinem i da će sve bitii u redu, ali on to ne govori i koliko god sebe pokušala da ubedim da je on jednostavno takav, znam, osećam, da je ovo početak kraja.

Sergej

Ne, nije mi drago što je Ana postala profesionalac i što će da ide u Australiju na turnir, ali ne znam kako to da joj kažem. Tipa: Znaš Ana ja tebe mnogo volim, ali ne bih voleo da budeš profi u tenisu. Devojka ne ide na faks, niti išta drugo radi, normalno je da joj je cilj bio da uđe u profesionalce. Zato se i osećam kao beda ljudska, jer mi je glupo da joj kažem. Nema šta, dečko sam za "primer".

Ana sutra treba da ide u Australiju, a u meni se sve lomi. Dođe mi da je kao neki divljak zaključam u sobu i ne puštam. Ne želim da je izgubim, ali nisam ja za to. Do skoro nisam ni bo materijal za dečka i 'ajde usepo sam nekao da se snađem u tome... Međutim, siguran sam kao u to da je ovo ispred mene ulica da nikada, ali nikada, neću moći da budem dečko na daljinu. Ma koliko mi Ana bila draga, neopisivo slatka, lepa i jebozovna, znam da nisam jedan od onih momaka koji će pričati sa devojkom svaki dan preko Skajpa ili non-stop slati poruke.

Baš zbog svega toga rešio sam da mi večeraš sa Anom sve bude savršeno.

Ana

Sergej me vodi na večeru u neki brazilski restoran. Srećna sam što napokon više nije mrgud kao prethodnih dana. Drago mi je što je to, šta god bilo, sada iza nas. Kupio mi je čak i haljinu za večeras. Nije svečana, već obična vunena maslinasto zelena. Izgleda ko produžena rolka. Uparila sam je sa ravnim svetlo braon čizmama.

Dok sedim sa njim i večeram ne mogu da verujem kolika sam srećnica da je ovaj frajer rešio da zbog mene promeni svoj život. Danas je još ceo dan posebno super. Čak mi je pomogao i da upletem kosu u punđu, iako to nikada ranije nije radio. Slušao je moje instrukcije i zajedno smo uspeli da sredimo moju kosu. Stalno me mazi, ljubi, grli. Osećam se kao da sam osvojila džek pot sa momkom.