PRLJAVE IGRE OSEĆAJA | ✔️

27. Prošlost

Ana

Naredne dane provodim na treningu i sa mojim dragim cimerkama. Džordž mi svaki dan piše, a ja mu fino odgovorim, ali stavljam mu do znanja da ne mogu da se vidim sa njim zbog obaveza. Jedan dan me je čak i sačekao posle treninga, ali sam ga slagala da sam umorna i da moram da idem da se naspavam. Sergej mi se od onog dana nije javljao, a nismo se ni slučajno sreli. Hari i Lili svaki dan par sati provedu zajedno. Deluju srećno i zaljubljeno.

U petak smo otišli nas desetak do lokalnog restoran na večeru. Bili su tu Džordž i Hari, ali ne i Sergej. Ne znam zašto, ali sam se stidela da pitam Tejlora gde mu je cimer. Blekvud je iskoristio situaciju moje zbunjenosti i seo pored mene. Pošto sam delovala izgubljeno i malo ne zainteresovano za razgovor sa njim, kad sam se vratila kući stigla mi je poruka od njega.

Ana, jel sve OK? Jel si ti ljuta nešto na mene?

Odgovorim mu da jeste, samo da sam odsutna zbog nekih porodičnih stvari. Posle mu pustim još jednu poruku u fazonu kako mi je žao, ali sad stvarno nemam vremena za dečka i tipične gluposti kad neka devojka hoće da otkači nekog. On mi odgovori kratkim „OK".

U subotu sam slagala drugarice da sam bolesna i nisam otišla na žurku. U nedelju sam saznala da Sergej nije bio tamo, od petka poslepodne je kod Vlada. Nije mi jasno ni zašto me je zainteresovalo gde je on. Nas dvoje nismo ništa, očito ne želi ništa samnom, zašto onda svaki put osetim ono uzbuđenje u stomaku kada ga neko pomene? Možda je i bolje što se ništa nije desilo, tako mogu Nini prećutati za dešavanja u Moskvi i Sočiju.

U četvrtak posle jutarnjeg vežbanja u teretani rešim da odem na čaj kako bi ubila vreme do treninga. Ulazim u kafić sva u nekim svojim mislima i sednem za jedan slobodan sto. Izvadim notes u kojem upisujem postignuća svakog treninga. Kao dnevnik sportiste da bi znala da li sve što radim daje dobre rezultate.

„Ćao", kaže Sergej.

„Ćao", glasom bez trunku emocija ga pozdravim. Sedimo i gledamo se samo par minuta. Tako je lep. Ima divan osmeh i te njegove rupice u obrazima bi samo ljubila. Prestani Ana! Vi niste zajedno, ne treba da razmišljaš o njemu na taj način. On ti je samo poznanik i ništa više.

„Čekaš nekog?", prekine Sergej tišinu između nas. Umesto odgovora samo klimnem glavom levo desno i uzmem šolju ne bi li otpila malo čaja. „Čuo sam da ti nije bilo dobro u subotu, pa nisi izašla sa ostalima?"

„A ha", kažem tiho da tiše ne bih mogla i da hoću. „Ja nisam bio ovde ceo vikend. Išao sam kod Vlada ponovo." Opet ništa ne kažem, već samo klimnem glavom, ali sada potvrdno. Nije mi jasno zašto mi sve to priča. „Kako je na trenizima?"

„Dobro."

„Jel svaki dan treniraš?"

„Nedelja mi je slobodna", i dalje pričam glasom bez ikakvih emocija. Drago mi je što mogu da se pretvaram da ništa ne osećam, jer ne znam da li bih plakala ili se smejala da je drugačije.

„Hoćemo i dalje ovako ili ćeš i ti mene nešto da pitaš?", pomalo ljuto, ali i dalje blago će on.

„Nemam šta da te pitam", ravnodušno mu odgovorim. Opet samo ćutimo i gledamo jedno drugo. 

Oboje držimo ruke omotane oko toplih šolji sa čajem, kao da nam od njih život zavisi.„Nedostojala si mi", prekine tišinu, pa otpije malo čaja. I to je bilo to, nisam mogla više da se kontrolišem, počela sam da se smejem na sav glas. Izgleda da je moj smeh zarazan pošto se i njemu osmeh razvuče po licu. „Smeješ se mojim emocijama?"