PRLJAVE IGRE OSEĆAJA | ✔️

20. Prošlost

Ana

Pripremamo se za veče kod Volkova i Tejlora. Sergej je nešto ranije pozvao Ninu i rekao joj da će naručiti kinesku hranu, kao i da ćemo gledati Kazablanku. Obukla sam farke i belu končanu majicu. Rešim da stavim i malo šminke. Dok stavljam maskaru odjednom me uhvati nervoza. Pitam se da li će i Elizabet biti tamo. Naravno da hoceće, pa ona mu je devojka. Sasvim je prirodno da ona bude kod njega. Glupo je što uopšte pomišljam da neće biti. Iz misli me prekine zvono mobilnog. Nepoznati broj piše na ekranu.

„Da", zbunjeno se javim.

„Ćao, Ana. Sergej je. Evo me ispred zgrade. Zovem te, ako hoćeš naravno, da ideš samnom po klopu", kaže mi tonom kao da svakodnevno vodimo ovakve razgovore.

Skroz zbunjeno mu odgovorim da silazim za pet minuta. Pogledam se u ogledalo i primetim da su mi obrazi dobili boju. Bićemo sami. Možda sam ipak i ja njemu nedostajala? Možda hoće da se podseti Moskve? Ma spusti se na zemlju Ana, da je zaista to hteo uradio bi to na žurci. Obučem jaknu i objasnim Amandi da se vidimo za pola sata. Ona mi samo dobaci da voli ljutu kinesku hranu.

Dok silazim niz stepenice ne mogu, a da ne razmišljam šta bi sve ovo trebalo da znači. Ma verovatno me zove da bih mu pomogla oko izbora hrane, ali zašto nije pozvao Ninu? Možda ju je i zvao, ali ona nije mogla da ide ili ju je prosto mrzelo.

Izlazim iz zgrade i tu pored trotoara parkiran je crni Porše. Naravno, šta bi drugo vozio bogati Rus. Otvaram vrata i sednem unutra.

„Ćao malena", kaže tako opuštenim i veselim tonom da na trenutak imam deja vu. Takvom bojom glasa i istim rečima mi se obratio ono jutro u Sočiju.

„Ćao veliki", uzvratim pozdrav i automatski mi se onaj blesavi osmeh razvuče na licu. Ono kad se keziš, a ne znaš ni sam što to činiš. Jednostavno lepo ti je i želiš da to i drugi primate. A lepo mi je zato što mi se napokon obratio kao nekad. Ovo je definitivno onaj Sergej iz mog sanjarenja.

„Danas smo lepo raspoloženi. Nadam se da to nema nikakve veze sa Džordžom Blekvudom", i dalje onim opuštenim tonom govori Sergej, a meni se srce ozari.

„Ne, nema. A i da ima, šta se to tebe tiče... Jednostavno je lep dan", tad on počne da se smeje i ne sarkastično, nego baš onako od srca.

„Lep dan? Kiša pada bez prestanka. Vreme kao rodjeno da se samoubiješ ili za depresivne misli", kroz smeh mi se obraća.

„Lep je dan zato što počinje vikend. Vidiš ja ni ne primećujem kišu koliko sam srećna", kažem mu i odmah dodam: „A i ti deluješ nekako baš raspoloženo."

„To je zbog lepog i dobrog društva jedne male Srpkinje", doda dok me gleda pravo u oči sa osmehom. Zatim pusti muziki i krenemo po klopu.

Neki lep instrumental je dopirao iz zvučnika. Sve je bilo tako lepo, tako opuštajuće, tako romantično. Ubrzo se parkira ispred manjeg kineskog restorana. Krenem da izađem iz kola, a on me zaustavi.

„Čekaj. Imam nešto za tebe", govori dok vadi iz džepa mali poklončić.

Četvrtastog je oblika. Skinem teget papir i gledam u ciklama kutijicu. "Hajde malena otvori ili ćemo ovde ostati do ujutru", govori mi Sergej dok me gleda pravo u oči.

Otvorim kutijicu i ne mogu da poverujem u šta gledam. To su one malene savršene minđuše u obliku školjke koje sam videla u Sočiju. Kako je došao do njih? Toliko sam oduševljena da ne mogu da maknem pogled sa tih naušnica.

„Srećan rođendan. Nadam se da mi je oprošteno što ga nisam čestitao na vreme", nekako čudno i pomalo uplašeno kaže. Jel moguće da se postideo? Ma sigurno je problem u meni, pošto me je preplavilo uzbuđenje zbog savršenog poklona, pa sad ne mogu objektivno da sagledam situaciju.