PRLJAVE IGRE OSEĆAJA | ✔️

41. Sadašnjost

Ana

Ne znam da li je veća bol koju osećam u srcu ili ona koja mi obuzima telo. Gledam u Sergeja i ne mogu da verujem da mi je opet isto učinio. Gledam u te crne oči kojima sam uvek oproštala i koje su me iznova i iznova povređivale. Gledam u smešak na kučkinom licu, kojim mi govori "lepo sam ti rekla da ću pobediti... on je moji i samo moj". Gledam u njih dvoje, savršeno ludi par i znam da sam uvek bila suvišna tu, da sam samo sebi mazala oči i tražila i trunku dobrog u njemu ne bih li ga mogla idealizovati. 

A onda, onda osetim probadanje u stomaku. Bol je nepodnošljiv, krenem da se zgrčim i vidim kako mi farmerke postaju crvene. Ako sam mislila da moja duša ne može podneti veću bol od malo pre kada sam videla Katju na Sergeju, prevarila sam se. Jer bolu koju osećam dok gledam u krv koja mi natapa pantalone je veća od bilo koje koju sam doživela, čak je veća i od one kada su mi roditelji poginuli.

Odjednom osetim kako mi sve postaje crno pred očima i da me nečije ruke hvataju dok sam krenula da se srušim na pod.

Sergej

Čim sam je uhvatio digao sam je u naručje i krenuo da trčim prema kolima. Nema jebene šanse da čekam da prva pomoć stigne, odvešću je brže do bolnice sam. Vozim kao krete i stvarno sam imao sreće da sam prošao kroz sva crvena svetla, a da policije nigde nije bilo. To ne znači da me neka kamera nije zabeležila, ali briga me. Samo da stignem na vreme do bolnice i da Ana i beba budu dobro. Molim te, Bože, ne dozvoli da im se išta desi!

Utrčavam sa njom u naručju u Urgentni centar i odmah se oko mene nađe nekoliko članova medicinskog osoblja. Panično im objasnim da je trudna i šta se desilo. Oni mi kažu da moraju da je vode i da pričekam u čekaonici. Jedna starija sestra mi ljubazno donese i vodu, ali meni sada nije ni do čega, a kamo li do jebene vode.

Ne znam koliko čekam. Sam sam ko idiot. Katja je zvala više puta, ali joj nisam odgovarao. Samo mi još ta jebena luda ovde fali. Voleo bih da pozovem Harija ili Vlada, ali sam se Anom dogovorio da nikom još ništa ne govorimo oko trudnoće, pa zato jebeno sedim sam, dok se osećam kao u Danteovom paklu. Posle nekog vremena, stvarno ne znam koliko, prilazi mi doktor i saopštava mi da će se Ana brzo oporaviti, ali da bebu nisu mogli da spasu.

To je trenutak, kada se naslonim na zid, pa se spustim niz njega dok mi dupe ne dotakne pod, zabijem glavu između kolena i krenem da plačem kao malo dete. Bebe nema više! Ne mogu da verujem da se od onog fantastičnog jutra sve okrenulo za sto osamdeset stepeni. Doktor mi stavi ruku na rame i ohrabrujuće mi kaže da smo oboje mladi i da će Ana lako zatrudneti opet, ali ja njemu ne mogu da objasnim da smo mi želeli to dete da bude prvo, a posle i druga... Nije to nešto sa čim čovek može da se pomiri, to je nešto što kao ožiljak se utisne na vašu dušu i ostane sa vama do samog kraja.

Katja

Čim se ne jvalja, znam šta se desilo. Moram Beti poslati neki lep poklon. Rekla mi je tačne informacije, stvarno nije smela da se uzbuđuje. Sada više nema bebe, što znači da ni njih dvoje neće više biti zajedno.

Dala sam doznanja svetici više puta da se borim do kraja, ali ona me nije ozbiljno shvatila. Još si ti malnei igračica za mene. Možda Sergej nikada više neće biti moj, ali, svetice, neće više nikada biti ni tvoj!

Ana

Budim se i sve mi izgleda kao ružan san dok ne primetim da sam u bolnici. Na stolici pored mog kreveta sedi Sergej, oči su mu natečene od plakanja dok mi tiho govori: "Ljubavi, probudila si se", pa mi priđe i poljubi me u ruku. Gledam u njega i ne verujem. Taj čovek stvarno nema srama.