Kralj sloma [✔]

Poglavlje dvadeseto

Piščev POV.

Negdje preko Atlantskog okeana u velikom i blještavom gradu muškarac razvijenih ramena, u bijeloj košulji i sa velikom šoljom crne kafe bez šećera je stojao u uredu kod izgubljene žene u kasnim četrdesetim ili ranim pedesetim. Sa svojom crvenom kosom koja joj je bila u strogo zategnutoj punđi izgledala je puno mlađe nego li je zaista. Crni okviri kod naočala su joj činili lice još sićušnijom. Gledala je u tog zgodnog muškarca i zanimalo ju je zašto je došao.

„Vi ste sigurno Emma Kowinski?" Njegov grubi, ali ipak mirni muževni glas je dopirao do njenih ušiju. Mirno je klimnula glavom.

„A vi ste?"

„Laris Dobrev. Radim u službi tajnog agenta i zamolio bih vas da mi odgovorite na par pitanja vezom vaše bivše pacijentice Layle Boston."

„Oprostite, ali po pravilima i zapisniku nemam prava odavati ikakve informacije o pacijentima." Namrštila se i idalje se zanimala za razlog njegovog dolaska. Znala je da će morati reći sve što bude tražio jer je čim se usprotivila izvadio iz džepa svog sakoa licensu koju je pokazao ravno pred njenu facu. Vidjevši ozbiljnost na njegovom licu progutala je pljuvačku i pokazala mu da sjedne.

„Dakle, siguran sam da imate ovdje negdje njene dokumente dok je bila kod vas?"

„Tačno, ovdje su među drugim dokumentima." Brzo se ustala i krenula prema jednoj od polica gdje su bile kutije. Laris ju je gledao pažljivo. Bio je izuzetno napet cijelom ovom situacijom jer se činila zaista zeznutom nego li je očekivao. Ko bi rekao da će ta naizgled obična kurva biti u stanju ovoliko iskomplicirati stvari? Žensko je to ipak.

Vraćajući se pružila mu je papire koje su bile uredno složene u jednoj fascikli. Počeo je listati i čitati prvih par stranica. Sve što je do sada pročitao je bilo sve ono što je i sam znao. Negdje pretkraj stranica je počeo gubiti nadu sve dok nije došao do predzadnje i pronašao nešto zanimljivo. Naime, Layla je tokom posjeta psihijatru bila mnogo neisčitivog karaktera, nije se lahko moglo dopirati do nje. Emma je pokušavala više puta doprijeti do nje ali bezuspješno, sve dok jednom prilikom nije porazgovarala i sa Katarinom koja je otkrila da je Layla zapravo bila žrtva nasilja od svog očuha Leonarda.

Laris se namrštio, i to žestoko.

„Oprostite, ali ovdje piše da je Layla bila žrtva nasilja od očuha?" Upitao je psihijatricu. Slegnula je ramenima i ispustila kratak uzdah. Znala je da više nema tajni i da je red da kaže istinu.

„Jeste. Već općepoznato je da je Katarina zatrudnila i da je Leonardo saznao da dijete nije njegovo, međutim on je to saznao tek godinu dana poslije Laylinog rođenja. Katarina ga je lagala cijelo vrijeme, a kada je on saznao istinu bio je bijesan. Isprva su pokušali u miru, on nije htio da zbog Katarine Layla bude bez krova nad glavom jer ju je već smatrao svojom kćerkom, tako da ih je odlučio ostaviti da borave kod njega koliko god bude moguće. Vremenom kako je Layla već počela sazrijeti u djevojčicu i ličiti na Katarinu i na nekog neznanca, tačnije na oca umjesto Leonarda bivao je ljut i bijesan. Opijao se, gubio kontrolu i često šamarao svoju ženu i Laylu, bilo je čak situacija da je dolazila policija. To je Layli donijelo mnogo traumi i psihičkih problema. Zato je bila tako šutljiva."

„Ali u dokumentima piše da je Leonardo znao da nije dijete njegovo kada je Katarina bila trudna." Zbunjen čitavom situacijom gledao je ispred sebe ženu koja je očigledno znala puno toga.

„Jeste, ali to je slagano kako mediji ne bi pisali i kako se ne bi saznalo za to. Leonardo je puno novca uložio da niko živ ne sazna istinu."

Šokiran sa tolikom količinom informacija koje je dobio znao je da mora hitno riješavati stvari.