Kralj sloma [✔]

Poglavlje dvadeset i prvo

Reći ću vam nešto. Uopšte mi se ne ustaje iz kreveta. Mislim da je noćni kardio bio malčice pretjeran, ali se svejedno isplatilo iako me sve živo boli. Prevrtanje po krevetu je bilo nešto što mi se također nije dalo. Mali anđeo je kraj mene nevino spavao. A čuj nevino...nezasita je poput đavola.Nasmiješio sam se na samu pomisao da je sinoć bila u potpunosti moja, a ja u potpunosti njen. Gledao sam je kako je spavala kraj mene. Njena kosa je bila prosuta po čitavom jastuku, duge trepavice su joj pravile sjene po obrazima, ružičaste usne su joj bile razdvojene a grudi su se ujednačeno spuštale i podizale svaki put.

Sada zaista mislim da sam najsretniji čovjek na planeti Zemlji. Samo neka je kraj mene i sve će biti savršeno. Iako imamo još puno toga raditi, još puno toga o čemu moramo popričati znam da ćemo uspjeti. Korak po korak. Samo ne znam što ću trenutno sa ovom situacijom vezom Layle. Ovo sam sebi pitanje postao već hiljadu puta za sada, ali zaista nisam znao što ću. Kako ću Aureliji objasniti što se dešava? Kako ću joj objasniti ko je Daris i zašto će morati biti stalno uz nju?

Ne želim zapravo da joj to kažem, ali ne mogu je ni lagati. Molio sam Boga da prođe barem koliko-toliko dobro ovaj razgovor koji ću sa njom obaviti. Duboko u sebi sam znao da mi neće ove molitve pomoći, ali valjalo se nadati makar malo.

„Hej jutro." Promukli glas je dopro do mene. Nasmiješio sam se kada je ugledam kako se proteže kraj mene poput neke mačke. Poljubio sam je u tjeme i privukao sebi u zagrljaj.

„Jutro ljubavi." Šapnuo sam i počeo joj mrsiti kosu. Sunčano je jutro, kroz balkonska vrata su dopirale sunčeve zrake i mazili nas u ovom jesenjom jutru. Pa vi meni nemojte reći da ovo nije savršeno...

„Jesi mi se naspavala?" Upitao sam je kada shvatim da je šutjela cijelo vrijeme.

„Mhmm, gladna sam." Pomrmlja kraj moga vrata.

„Čega to?" Podignem obrvu i zavodljivo je pogledam dok sam rukom polako prolazio po njenom golom struku. Gledala me je svojim zelenim očima i skrivala onog malog đavola od sinoć.

„Hrane." Narugala mi se te se izvuče iz moga zagrljaja i ustaje u potragu za odjećom koja je ostala u dnevnom boravku. Pa, imala je dobro dupe. Pogled sa kreveta je bio jako zanimljiv, ali na svu žalost nije trajao dugo jer mi je nestala iz vidokruga. Odlučio sam se i ja ustati i obući jer sam osjetio glad, a mislim da će mi prava hrana biti prekopotrebna sad. Protegnem se još jednom te ustanem.

Ulazeći u kuhinju opazim je kako pravi ručak. Bila je subota ujutro, tačnije jedanaest sati, ali nama to nije pretstavljao problem jer nam se nije žurilo danas nigdje. Pah, sutra odlazim nazad za Njujork i dođe mi da se upucam od muke koja me spopada svakog puta kada na to samo pomislim.

Doručkovali smo u tišini i znao sam da bih trebao nešto reći, ali riječi nisu prelazili preko usana. Bio sam nervozan, ljut i očajan. Volim je i ne smijem dozvoliti da joj šta bude, ali je problem taj da će biti to teško sve priznati i strah me da ću je samim tim priznanjem izgubiti. Mislim, ko bi još bio sa nekim koga kurva sa kojom je spavao uhodi i baca prijetnje? Apsolutno niko.

Nervoza me uhvatila samo još više, ali se natjeram nasmijati kada se sretnem njenim sumnjivim pogledom.

K vragu, mislim da žu se objesiti ako ovo krene po zlu.

Nakon ručka sam odlučio da je odvezem kući kako bi se presvukla i istuširala u svome stanu, a kasnije je odvedem na večeru. Barem smo to isplanirali, ali sumnjam da će tako biti. Znam da joj moram što prije reći što se dešava. U autu je vladala tišina, ona nije ništa kazala, a nisam ni ja. Ne znam zašto, ali sve mi je bilo sumnjivo ovo, barem sa moje strane gledališta. Bila je mirna, inače bi me pitala što sam ja tih, bila bi zabrinuta, ali sada je i ona mirna koliko i ja.

Ulazeći u stan odložio sam ključeve na njen stol i sjeo čekajući da se istušira i presvuče. Minute su prolazile jako sporo, provjeravao sam na satu vrijeme u nadi da ću što prije izbaciti sav ovaj teret što sam krio od nje. Idalje ne znam koliko je ovo dobro, ali znam da je zaslužila da sazna.

„Evo me." Tiho je rekla i sjela nasuprot mene. Namrštio sam se. Nešto stvarno nije uredu ovdje.

„Moramo..." Prekida me.

„Popričati? Znam." Hladno je prozborila i prostreljala me pogledom. Koji kurac?

„Zar stvarno misliš da sam ja toliko laka?" Povisila je ton. Oh majko majčice gotov sam.

„Ne razumijem." Zbunjeno odvratim.

„Ma ti samo razumiješ kako kurac radi." Prekrstila je ruke dok je ubijala Boga u meni samim svojim pogledom. Zaista ne znam što joj je, ali znam da sam najebao.

„Mislila sam da si barem malo muško pa nećeš praviti sranja i varati me sa svojom zaručnicom!"

Koji kurac?!

Zaručnicom?

Ona se jebeno šali, al jebeno šali!

„Ama o kakvoj ti zaručnici pričaš!?" Zbunjeno odvratim dok povisujem ton na nju. Namršteno sam je gledao kako skuplja šake.

„Ti nemaš nikakva prava da se dereš na mene ovdje! Kako si mogao biti takvo đubre! Gade! Jedina osoba koja ima pravo trenutno da se dere sam ja!" Vrištala je. Doslovno je vrištala i čitava prostorija je odjekivala njenim glasom. Vidio sam joj suze koje se skupljaju i kako joj dojna usna podrhtava. Zajebao sam, iako ne znam ni kako.

„Aurelija pusti me da popričamo u miru..." Krenuo sam sporim koracima prema njoj, ali je ona napravila zgroženu facu, pogodilo me to.

„Ne, nemoj me." Stavila je ruke ispred sebe i distancirala me od sebe. Ovo je boljelo. Stvarno je boljelo jer nisam imao pojma što joj je odjednom. Nikad je ne bih prevario. Možda ispadam na prvi pogled kao kakav najveći šupak svojim ponašanjem i možda stvarno se ponašam kao kakav ženskaroš, ali nju volim stvarno i nikad ju ne bih svjesno povrijedio na ovakav način.

„Aurelija molim te..." Počeo sam preklinjati, moliti kao kakav slabić, ali jebeš ponos ako ćeš izgubiti nekog do koga ti je zaista stalo.

„Arese ne želim da te vidim uopšte, kloni me se neko vrijeme, treba mi vremena."

„I ti me stvarno ne želiš saslušati?" Očajno sam upitao, tražeći mogućnosti da me nekako sasluša.

„Ne. Ne želim da te vidim, da te slušam, da te osjetim u svojoj blizini. Želim samo da nestaneš iz moga života."

„Ovo je Aurelija nesporazum, daj da riješimo ovo."

„Imaš pet sekundi da nestaneš iz moga stana ili ću zvati policiju." Zapanjeno sam stao gledati u nju shvatajući da nema teoretske šanse da će me poslušati. Poražen izlazim iz njenoga stana.

Ulazim u auto i krenem nazad svome stanu. Mislim da ću nekoga ubiti. Šta se ovo sad desilo? Ne želi da me više vidi, jebote. Nisam ni shvatio da sam stigao pred vrata, drhtao sam od bijesa, pogled mi se mutio. Stisnuo sam šake i udario od vrata sve snage.

„U kurac." Pomrmljam, zasr'o sam kao niko do sad.

A/N

Znate me...moram ih posvađati prije nego li krene akcija :) Od idućeg poglavlja počinje riješavanje misterija ;)

I ako možete bacite pogled na uvod nove priče "Uvenuli suncokret", hvala unaprijed 😊

Utisci? Mišljenja? 

<3