Vizdaški letopis II: Nasleđe zmaja

I Učitelj Istan

Na krajnjem istoku Srednjeg sveta, tamo gde Mirijsko more svojim talasima zapljuskuje pitome obale pod maslinjacima, sedam godina nakon napada Novogorja kalimska kneževina se polako izdizala. Zahvaljujući izvozu čelika, knez Virhas je otvorio granice svoje zemlje i u njeno okrilje primio sve one koji su u potrazi za poslom bili spremni da se spuste u duboka rudarska okna. I ma koliko ljudi da je stizalo, nije ih bilo dovoljno. Kako je većina Kalimaca i dalje radila u prestonici obnavljajući ono što je Zmajeviti uništio, nekada divni Brusar ponovo je vraćao svoj sjaj. Iznikao na ruševinama, knežev dvor je još uvek bio bez ukrasa ali dovoljno izgrađen da primi vladarsku porodicu i članove dvorskog saveta koji su, okupljeni oko svog kneza, upravljali obnovom zasedajući u jedinoj dvorani koja je bila potpuno završena.

Sa zidovima presvučenim zlatnim sjajem i oslikanim prizorima iz starih priča o postanju sveta, u svakom trenutku ih je podsećala da su Sunce i More izvor života, a da je negde u plavim dubinama svet drevniji od ovog na kojem su rođeni. Poštovali su svoje životonšce, a strepeli od ćudljive Šehma, pale boginje koja je u pradavna vremena proterana na morsko dno. Poverena Moru da je čuva svojim dubinama, ponekad je besom znala da ga uzburka takvim talasima da su čak i nahrabriji među mornarima izbegavali da se spuste do njegovih obala. Plašeći se da ih osvetoljubiva boginja ne odvuče na dno, umirivali su njen gnev prinoseći joj svoje mrtve. Na čamcima su palili obredne lomače i otiskivali ih na pučinu kao zahvalnost Moru koje im je davalo život i žrtvu onoj koja je značila smrt.

Kao takva Šehma nije imala mesta na zidovima savetne dvorane, ali njena senka je uvek bila nad ljudima preteći tamom u koju može da ih odvuče. Protiv nje su se borili sunčevim svetlom koje su slavili i zato je dvorana bila u njegovoj boji. Zlatna i plava su bile obeležje Kalima, pokazatelj sveta u kome žive i bogova i vere koje poštuju.

U tim bojama je bio i učilišni hram, jedno od retkih zdanja koje je Zmajeviti poštedeo. Da li iz obzira prema učenicima ili njihovim mudrim učiteljima, ni jedan ratnik iz silne vojske napadača nije prišao zidinama niti stupio pred zlatna hramska vrata. I mada je dvor izgoreo i čitava njegova knjižna riznica, svekoliko bogatstvo učilišta ostalo je sačuvano i pohranjeno za buduća vremena.

A u hramovima širom Kalima mudrosni su prepisivali stare zapise i knjige, i ukrašene zlatotiskom slali ih svom vladaru. Želeći da vrate ugled dvoru, obnavljali su njegovo knjižno bogatstvo, pa iako su u nepovrat nestale neke retke i drevne knjige, zahvaljujući vekovima poštovanom zakonu da sve što je napisano mora biti umnoženo, većina onog što je izgubljeno u požaru, vraćano je u novom obliku. Istina, biće potrebna desetleća dok se dvorske police ponovo popune, ali to je bila obaveza i dužnost naslednika, a ne samo njihovih očeva.

Sa svojih četrnaest godina kalimska kneginjica Marina je dobro znala šta znači reč dužnost. Dužnost prema roditeljima, prema zemlji u kojoj je rođena, i na kraju, prema svom položaju najstarije kćeri vladarske porodice. Okružena pažnjom koja joj se poklanjala, rasla je znajući da će se jednoga dana udati, ne iz ljubavi, onako kako je njena majka učinila, nego iz obaveze. I to je mrzela.

Kada je prvi put čula šaputanja svojih sena o razgovoru koji se vodio između njenih roditelja i savetnika, pobegla je u sobu i zabravivši vrata, čitav dan provela u suzama. Suramski kralj je bio star, stariji od njenoga oca i pomisao da bi se mogla udati za njega izazvala joj je mučninu od koje je umalo povratila. S odvratnošću se sećala njegovog ružnog lica i vonja koji je osetila kada su je prošle godine izveli pred njega. Bila su joj potrebna dva dana da svoj nos oslobodi tragova neprijatnog mirisa, a i posle toga, kad god bi čula da ga spominju, jeza bi joj se spustila niz leđa a osećaj gađenja stisnuo želudac.

Zato se prestravila kada je otac tog dana poslao po nju s rečima da mu je potrebna na dvorskom savetu. Znala je šta to znači i dok su je sene oblačile u najlepše haljine i uređivale kosu onako kako to devojkama pred udaju čine, pogled joj se maglio od nakupljenih suza. S čežnjom je pomislila na majku i njeno zabrinuto lice, a nemoć koje su obe krile ostajući u tišini poslednjih nekoliko meseci, sručila se na nju zaljuljavši joj strop sobe.