Vizdaški letopis II: Nasleđe zmaja

VII Pod kišom

Bilo je lako stajati na kiši dok njene kapi prikrivaju suze, mislila je Marina hodajući duž pristana. Bol koju je od majke brižljivo krila, pazeći da je još više ne povredi svojom slabošću, još uvek je provaljivala s vremena na vreme. Devojka se tada povlačila u osamljenost i prikupljajući delove razbijene maske, ponovo ih navlačila na lice sećajući se reči koje joj je Nana uputila: Ti si ptica i vreme ti je raširiš ta snažna krila, napustiš gnezdo i poletiš u svet. Boris joj to preveo dok ga je Tihanina pomajka držala za ruku, a nju gledala kao da je vidi dalje od mesta na kojem su se nalazili. Suze su dobre, u njima je istina. Podeli ih sa majkom, biće vam obema lakše, uz osmeh je dodala, a onda je ostavila sa dečakom.

̶    Mom tati je juče bio rođendan – tiho je rekao kad su ostali sami – A ja sam plakao jer je on mrtav i nikad ga nisam upoznao.

̶    Žao mi je – postidevši se svojih suza, Marina je uzvratila – Sigurno ti i mama nedostaje.

Boris je klimnuo glavom, a onda odgovorio:

̶    Nedostajem i ja njoj... Ostala je sama i brine se za mene jer sam još uvek mali...

Dirnuta dečakovom iskrenošću, pomislila je kako je njemu teže nego njoj.

̶    Ti si veliki dečak – uz osmeh mu je rekla – I ovde nećeš biti sam...

̶    Znam – osmehnuo se i on – A znam i da ćeš ti otići kod moje mame. Ona će tebe da čuva... I ako hoćeš, mogu da te naučim da nešto kažeš na našem jeziku... I Ognjena sam naučio kalimski.

̶    Ti si ga učio? – pogledala ga je iznenađeno.

̶    Da – odgovorio je ponosno – Prvo sam ga naučio da kaže: Dobar dan, nemojte mi odseći glavu... Ako hoćeš, mogu i tebe to da naučim...

̶   Hvala, ali mislim da to nije ono što bih tvojoj mami volela da kažem kada je budem upoznala – nasmejala se shvativši da se našalio.

̶    Kiša je stala – rekao je pogledavši u nebo – A ti više ne plačeš.

̶    Ne – priznala je i dalje se osmehujući – I prihvatam tvoju ponudu da me nešto naučiš pre nego što krenem...

I tako je počela da se druži sa Vizdašanima, učeći novogorski i pripremajući se za odlazak u novi svet. I poslušala je Nanin savet. Odmah te večeri otišla u majčinu sobu i bacivši joj se u zagrljaj, zaplakala sa njom. I nije znala da li im je lakše jer Sirisine suze su je bolele više nego sopstvene.

̶    Nemoj da tuguješ – govorila joj je majka – Samo će ti u početku biti teško, a onda ćeš se navići. Biće toliko novog što treba da upoznaš i naučiš; raduj se tome. A mi ćemo ti doći za dve godine kada se budeš udavala. Možda i pre... – s nadom je dodala ljubeći joj lice – A onda ćeš dobiti svoju decu i sve će biti drugačije...

Marina je klimala glavom ne želeći da prizna da joj ne veruje.

̶    Pisaću vam – šaputala je kroz suze.

̶    Znam da hoćeš... I mi ćemo tebi...

Sirisa je odahnula videvši da je njena kći počela da uči jezik kojim će govoriti u svom novom domu, i bilo joj je drago što ju je sve češće čula kako se smeje dok je sedela sa Borisom i njegovim dedom. I Vojša je bio tu, privučen njihovim živim razgovorom. Dok je Marina saznavala kako se koja reč kaže na novogorskom, Vojšu su učili da je izgovara na kalimskom. Ne želeći da im smeta, kneginja je slušala iz ugla zabavljena svojim ručnim radom.

Jednom je Marina pitala kako se kaže reč sestra.

̶    Ja imam sestru. Zove se Menipa – posle nekog vremena zadovoljno je izgovorila na novogorskom, a onda se okrenula Vojši čekajući da i on to kaže na kalimskom.