Vizdaški letopis II: Nasleđe zmaja

XLIX Ognjište

Vreme i njegova neuhvatljivost, dan koji se proteže u nedogled ili samo prođe u trenu, kao i ljudsko postojanje – ako ne ostaviš trag, kao da te nije ni bilo. I dok je sa rukom na stomaku razmišljala kako da Dora uvede u svet slova, Zarja nije mogla da se seti kada ih je i kako sama naučia. Od kad zna za sebe, umela je da čita i piše, a njena najstarija sećanja bila su vezana za majku, njen osmeh i ruke.

Uzdahnuvši, odgurala je od sebe bolno nedostajanje, a onda vratila pogled na veliki ravni kamen i komadiće kože koji su se na njemu nalazili. Već danima je pokušavala da napravi rukavice sa prstima, a kako ni jedne svoje nije ponela, nije imala uzorak po kojem bi mogla da iseca i spaja delove da bi dobila ono što želi. Mučila se radeći krišom jer je želela da poklonom iznenadi Isidora nakon što je od njega dobila nepromočivu duboku obuću od dabrovog krzna i kože.

̶    Zarja! Zarja, stigli su! – Dorov glas ju je trgnuo iz zamišljenosti i pre nego što je dečak ušao u pohru, sakrila je ono na čemu je radila.

̶    Ko je stigao? – tek tada postavši svesna onoga što je rekao, ustala je trepćući u iščekivanju.

̶    Dvoje odraslih i dečak! Vode za sobom natovarene konje, a Ksan ih dovodi ovamo! Mislim da su to oni, Vukov sin i Boris!

I ne čekajući da on završi, požurila je da obuje čizme, a onda zgrabila bundu i u trku je navlačeći, izletela iz pohre.

̶    Jesu li...? – jednako nestrpljiv kao i ona, Dor je upitao prateći je.

̶    Oni su – s radošću je rekla odmah ih prepoznavši – A gde ti je otac?

̶    U sušnici, proverava meso.

̶     Idi mu reci da dođe, a ja idem da ih presretnem – još jednom pogledavši ka središtu naselja kroz koje je prolazila nevelika povorka, zgrabila je dečaka u zagrljaj i poljubila ga u čelo – I odmah potrči za mnom... Ne mogu da dočekam da se vas dvojica upoznate.

̶    Onda požurite – Isidorov glas joj je zabrundao iza leđa – Ja sam već ovde.

̶    Stigao je – na kratko se okrenuvši, tiho mu rekla lica ozarenog osmehom, a onda podigla ruke i uzviknuvši Borisovo ime, pozvala Dora – Hajde, idemo!

I dok se odjek Zarjinog povika rasipao nad naseljem, a njegov sin i ona žurili niz stazu, video je kako onaj drugi dečak skače sa konja i vičući njeno ime, trči im u susret. Shvativši da sve više ljudi radoznalo izlazi iz pohri, Isidor je uzdahnuo i pošao ka pridošlicama. Povorka od sedam crnih konja privukla je poglede njegovih lovaca, a on se pitao zašto su tako lepe životinje natovarili velikim kovčezima. A onda je odjeknuo radostan smeh kada je dečak dotrčao do Zarje i bacivši joj se u zagrljaj, oborio je na sneg. Sledećeg trena je začuo glasove onih koji su koračali iza njegovog brata, a onda se i Dor nasmejao pružajući ruke oborenima da ustanu.

Dečak je bio viši i krupniji od njegovog sina, a opet se nekoliko puta mazno vraćao u Zarjin zagrljaj i nešto joj uzbuđeno govorio. Njeno lice nije mogao da vidi, ali su mu sve jasnija bila onih koji su dolazili. Pružio je korak želeći da do male grupe stigne pre njih, a onda je shvatio da iza Ksana ne hoda muškarac, već žena. I to veoma lepa žena, stigao je da se iznenadi. Bila je viša od Karne, crne spletene kose, a naoružana kao i onaj koji je ju je sledio.

Podižući svoj pogled ka njemu, Isidor je osetio kako mu nelagoda raste. Ne zato što je muškarac bio toliko krupan i visok, niti zbog duge kose koja mu je u talasima divlje padala, pa čak ni zbog onih čudnih očiju po kojima ga je odmah prepoznao kao Vukovog sina. Bio je to njegov hod i držanje, kretanje kao u moćne planinske zveri, opuštene a opet opasne, svesne da je sve oko nje lovina, a ona u mogućnosti da bira koju će oboriti. I stigao je da se seti da je među poglavarima darimskih plemena samo njegov otac tako izgledao u vreme kada je bio u naponu svoje muške snage, a onda ga je Zarjin glas prizvao: