Vizdaški letopis II: Nasleđe zmaja

XII Osveta

Godinama se budila iz istog sna gušeći se vriskom zarobljenim u plućima. I uvek isti strah i nemoć, topot kopita koja se zaustavljaju pred kućom, unezveren pogled majke i očeve reči dok je podiže i izbacuje kroz mali prozor: Beži bez glasa.

A onda tresak pod kojim padaju vrata, majčin vrisak i očajničko Neee koje joj još uvek odjekuje mislima. Zvuci rušenja i lomljenja, krici sestara, uzbuđeni muški glasovi i smeh kojem nije mesto nad majčinim preklinjućim uzvicima: Ne njih, ne njih! Uzmite mene, ne moje kćeri! I opet vrisci i plač, i bolno ridanje koje se pretvara u jecaje, a onda mučna tišina... I čekanje... Čekanje da ponovo začuje topot kopita, i pre nego što se izvuče iz mračnog skloništa, oseti miris dima. I suze straha, bola i očaja dok kroz sivilo koje štipa za oči pokušava da dođe do vrata, i tek tada shvati da je vatra iza njih i da čuje samo pucanje drveta pod užasnom vrelinom... i ništa više... Dok prestaje da diše, jer otac je rekao Bez glasa, ona ne sme da udahne, jer ako to učini, vrisak će joj pobeći iz pluća i rasparati uši, srce i zemlju na kojoj kleči. I tad pada u mrak.

I ponovo je u mraku. Stoji kraj vrata, u rukama drži bodeže i dok joj srce poludelo lupa, čeka da čuje topot nedolazećih kopita. Uši joj tutnje zagušene unutrašnjim udarcima, a onda ih nadglasa gruvajući tresak. I dok podiže oštrice, nošena snagom osvetničkog gneva, njen zarobljeni vrisak se konačno oslobađa.

̶    Rasija, Rasija... mila... Gotovo je, sve je gotovo... Mrtvi su... – Olujnin poziv je vraća iz mraka, a oni udarci u grudima i dalje ne sustaju.

̶    Nije, još uvek nije gotovo – promuklim glasom odgovara, a u glavi još uvek čuje uspavanku koju je i te večeri umesto kraljice pevala. Majčin osmeh joj navire iz sećanja, i njena nežnost dok je uspavljuje tom istom pesmom. A onda bol jer je odavno nema, i bes i mržnja prema muškarcima koji su je oteli, onako blagu i nežnu, kao što je i kraljica na koju su se noćas namerili. Ali ona nije ovde, jer je pre dve noći sa svojom decom napustila dvor i u pratnji ratnika vukova, pošla put Vis-daha. U njenim odajama ostale su Tihanine ratnice sa služavkinom bebom, koja je plačem prikrivala nestanak male Jarne. A Rasija je ovoga puta spremna dočekala zlo, gnevna i snažna kao što je i sada dok stiska bodeže i oseća da joj drške klize iz dlana. Natopljeni krvlju se migolje, kao da žele da pobegnu... Ali neće im dozvoliti. Grabi oštricu zubima, a ruke briše o odeću, jer noć još uvek nije gotova, i nisu mrtvi svi koji zaslužuju. Tamo, u mračnim ulicama petog prstena, još uvek diše onaj čiji lik nosi u mržnji. Gospodarski nedodirljiv, a opet mekog mesa i tople krvi, koju njeni bodeži dobro poznaju.

Podiže se s kolena i vraćajući oružje u korice, naprslim glasom šapuće:

̶      Ja idem na njega, pa kako mi bude..

Ruke je grabe u zagrljaj, a onda druge, treće, četvrte... i ona zna da neće ići sama. Dok oblače ogrtače i navlače kapuljače, već žure ka vidarskim odajama, a odatle podzemnim hodnicima do ulice i vrata onog ko je njen dom prekrio smrću.

Sledećeg jutra u prestonoj kući nekadašnjeg gospodara Vatrogorjeva začuo se užasnut vrisak kada je služavka ušla u spavaće odaje i zatekla ga u krvavoj postelji. Preklanog vrata, sa mošnicama preko očnih kapaka, ležao je u svom krevetu dok mu je iz usta izvirivao smežuran, odsečen ud.

A u svojoj odaji u Sveznanju Relja Zmajeviti je držao ruke u vodi, čekajući da se sa njih skinu tragovi krvi. Prvi put pred vratima smrti, još uvek je osećao njen pretežak miris, a crveno koje mu je ispunilo vid, nije htelo da se povuče čak ni kada se okupao i promenio odeću. I mada su poslužitelji već oprali njegovu sobu, još uvek je video lokvu na podu i raspršene kapi po zidovima, a učitelj mu je rekao da će ga dugo pratiti, jer niko ne zaboravlja prvo ubistvo.

A on nije bio spreman za to, niti je mislio da će se desiti u njegovoj učilišnoj sobi, već negde na bojištu, nad nekim čije lice vidi prvi i poslednji put. Upamti, dolaze da smrt donesu tebi, rekao mu je učitelj dok su čekali pored vrata, leđima naslonjeni uz hladan kamen. Dlanovi su mu se znojili dok je držao mač, spreman da udari na prvi Jablanov povik. I ne znajući da li je zahvalan za mrak ili kipući bes od kojeg je drhtao, kada su uljezi ušli u sobu, učinio je onako kako mu je rečeno. I sve se desilo brzo, povik, udarac, krik, pa onda odjek svega, i još uvek mrak koji je krio učinjeno. A potom uzvici u hodniku, bat trčeći koraka i svetlost koja se približava. Došli su po tebe, a ti si učinio samo ono što si morao, osetivši ruku na ramenu, još jednom je čuo Jablanov glas, a onda je baklja zaplamtela kroz vrata i osvetlela oborena tela. Prepoznavši lica Divinova i Plavaša, udaren u grudi, Relja je ostao bez daha i sve mu je postalo crveno.