Vizdaški letopis II: Nasleđe zmaja

XI Pred buru

Kroz brojne vekove svog postojanja sveznanjski zidovi su pamtili razna vremena. Najpre je tu bio samo trebiš, onaj isti na kome je Kreman Zmajeviti podneo žrtvu paljenicu u čast Suncu nakon što je osvojio zemlju koja mu je bila prorečena. Dvadeset godina kasnije, zahvalan za sve dobijene darove, nad žrtvenikom je počeo da gradi hram, najveće i najlepše zdanje posvećeno nebeskom jarkom oku. Zidan crvenim kamenom, dovučenim sa primorskog istoka, izdaleka je pokazivao kome pripada, a zlatom prelivena vrata prvi je otvorio Svarun, drugi Kremanov sin. Kao prvog mudrosnika sunčevog hrama, Zmajeviti kralj je njega i službu koju je održao pozdravio rečima: Prvi sin gospodari, drugi Suncu služi!

I te su reči postale zakon za potonja vremena, a pet vekova kasnije za vladavine kralja Neboje, goruća zvezda je pala sa neba i zadrhtavši zemlju svojim udarom, rascepila hramske zidine. Upozoreni lošim znamenjem, mudrosni su odlučili da pomoć potraže od kralja. Plašeći se da je svetost hrama narušena, molili su Zmajevitog da on zapali paljenicu, a kada je to učinio, oganj se rasuo po trebišu. Njegovu objavu da je Sunce napustilo oštećene zidine i da traži da se širom zemlje izgrade manji hramovi, bespogovorno su prihvatili. Ubeđeni onim čemu su svedočili, i sami su se rasuli po kraljevstvu gradeći po onoj slici koju su na obrednom kamenu videli.

Tako je veliki hram izgubio svoju moć, a zajedno sa njim i prvi mudrosnik. Kraljev mlađi brat je još nekoliko godina životario među napuštenim zidinama, a onda umro od ruke razbojnika dok je Neboj plovio Velikim morem i osvajao obale Južnoga sveta. Sa njegovom smrću i gašenjem svetosti hrama, prestao je da važi zakon koji je Kreman ustanovio, a umesto njega, po svom povratku kralj Neboj je uveo drugi: Posed prvom sinu, drugi njemu služi, a treći hramu koji im pripada. Na taj način je osnažio položaj svog naslednika i sprečio mlađeg da mu se meša u vladanje onako kako je njegov brat, kao prvi mudrosnik, to njemu činio.

Tada je hram pretvorio u učilište i dok su plemići na svojim posedima gradili male hramove, on je Sveznanj opasao zidinama i dobro ga utvrdio da bi pružao sigurnost onima koji će tu živeti. Uveo je zvanja učitelja i omogućio čvrsto gospodarenje svim prvorođenima. A onda je deset vekova kasnije, za vreme kralja Dušmana, veliki vojvoda Jaroslav od Vis-daha prvi poslao svog naslednika da uči. Još jednom je promena protresla prastare zidove, a potom se i to umirilo kada je kralj Vatromir u Sveznanj poslao svog najstarijeg sina.

I sve je bilo mirno dok opet sa Vis-daha nije dunuo vetar novine. Najpre je stigao posinak gospodara tog malog neznatnog poseda, a nakon njega su počeli da pristižu dečaci neplemenite krvi. I bilo ih je gotovo u svakom naraštaju. Povučeni i zatvoreni, klonili su se plemićkih sinova, ali zato su blistali na svim ispitima. A nezadovoljstvo je raslo jer ne samo da je narušen red i vekovna čistoća učilišta, već se pokazalo da ta ničija deca znaju i vrede više od vlastelinskih naslednika.

Prezir i zavist su činili svoje, pogotovo među onima koji svojom pameću i imetkom nisu prednjačili. Uvređenost što oni koji su svojim staležom bili daleko ispod njih u učilištu pobiru poštovanje i naklonost koja im rođenjem nije pripadala dovela je do toga da se izdvoji jedna skupina učenika koja ih je uporno vređala i izazivala. A vizdaški momci su ćutali. Na uvrede nisu ni okretali glave, samo bi samouverenim osmehom odgovarali na reči pune otrova. I već na sledećem času bi ponovo zablistali pokazujući da vrednost čoveka ne leži ni u imenu ni u naslovu, već u onome što u sebi nosi.

A Relja Zmajeviti im se divio zbog toga. Ne praštajući što visoko plemstvo njegovu voljenu majku nikada nije prihvatilo, u sebi je potajno likovao zbog svakog vizdaškog uspeha. A i on sam je bio za primer. Odgovoran i marljiv, s pameću koja je prednjačila, bio je izuzetak u dugoj liniji novogorskih naslednika koji su bili poznati po obesnosti i nemaru prema učenju.

Krupan i zgodan, likom na majku a s očevim izrazito svetlim očima i kosom, još uvek je rastao i bilo je jasno da će biti viši od oca. Kao što ga je nadvisio u ocenama, takav je bio i u ponašanju. Retko kad je bežao sa učilišta, nekoliko se puta vratio pripit, a nastavu nikada nije propuštao. Prijatelji su ga voleli, a oni za koje nije mario dobro su pazili da ne pokazuju šta misle o njemu. Pa iako su o njemu ćutali, o drugima nisu.