Vizdaški letopis II: Nasleđe zmaja

VIII U vatri

Jašući kroz kišnu zavesu koja ih je pratila, Ognjen se s gađenjem stresao umoran od zvuka uranjanja konjskih kopita u razgnjilo, klizavo blato. Isparenja biljnog truleža udarala su mu u nos, a koža mu se, nadražena vlagom, bunila pod odećom izazivajući u njemu takvu netrpeljivost da je nekoliko puta poželeo da se svuče i ostane potpuno nag. Osećaj ulepljenosti ga je razdraživao, a sećanje na razgovor sa kraljem Nestirom izazivalo mučninu koje nije mogao da se reši. Ljut na sebe zato što nije predvideo da će crvenobradi gorostas prekršiti sva pravila pristojnog ponašanja i onako otvoreno postaviti pitanje Strahinjinog odsustva, podbo je konja zaboravljajući da mu životinja nije kriva i da se sama muči gazeći kroz lepljiv glib koji je bio pred njima.

Još jednom ga je preplavio talas besa setivši se kraljevih reči da ne želi da stavlja dupe na rešeto ne znajući u šta ide, i ako Zmajeviti ne veruje njemu, onda ni sam ne može da uzvrati poverenjem. Opomenut osećajem da ne sme lagati, Ognjen je odgovorio pazeći da otkrije što manje može, a potom se iznenadio kada je Nestir zabrundao:

̶ Lahoru sam obećao dvojicu svojih vojvoda, a sada kad znam kako stvari stoje, dići ću svoje ljude i sam ih voditi. Sa izdajnicima se nikad ne zna i zato je dobro imati nekog da ti čuva leđa.

Iako umiren kraljevim odgovorom, Ognjena je i dalje žuljala sumnja. Kao najveća sila Srednjega sveta, Novogorje nikada nije imalo saveznike. Dovoljno sigurni u sebe, sami su vodili ratove, ali izdaja sa kojom su se suočili i želja da sačuvaju svoje snage, naterali su ih da se okrenu drugome. I zato je, dok su se vraćali ka Hislu, veliki vojvoda zabrinut jahao, ponovo razmišljajući da li je previše rekao i hoće li se pokajati zbog toga.

̶ Od čega je Tihana bila bolesna?

Trgnut Istanovim glasom, Ognjen se okrenuo ka njemu, a mir koji mu je video na licu podsetio ga je na ono drugo njegovo ime.

̶ I zašto si... dozvolio da tako brzo zatrudni ako je bolest bila čudna i nepoznata?

Kalimčeva radoznalost i prekor su ga trgnuli, ali znajući da se iza njih krije iskrena briga, uzdahnuo je pre nego što je odgovorio.

̶ Nije bila bolest, već otrov... I ako si namerio da mi prebaciš što je nisam zaštitio, treba da znaš da je svesno ušla u to krijući od mene...

̶ Želim da čujem sve... - zastrugao je Istan, a zatim dometnuo - sve što možeš da mi kažeš...

Ponovo odabravši istinu, Ognjen je usporio konja, a zatim počeo da priča diveći se Kalimčevoj veštini da vlada svojim licem. Tek kad je završio, Istan se namrštio i odmahnuo glavom.

̶ Ona je poludela kad je mogla tako nešto da uradi - rekao je zabrinuto - Taj otrov... to je suramsko dvorsko oružje, njihova vekovima čuvana tajna i ne znam kako je dospeo do Jarmile... A ja sam taj koji je Tihani poslao protivotrov... I ne bi smela više nikad da ga upotrebi... opasan je...

̶ Ali kako si ti... saznao i došao do njega? - bio je red na Ognjena da postavi pitanje.

̶ Nije moja zasluga - priznao je Istan nameštajući se udobnije na konjskim leđima, a onda je započeo priču - Moj deda je prvi naslutio. Bio je još na učilištu kada je učeći o suramskoj prošlosti, primetio da u vladarskoj porodici, gotovo u svakom naraštaju, postoje oni koji neočekivano, ali sasvim zgodno prirodno umiru... Nastavio je da istražuje to i kasnije, pa je otkrio da ta prikladna umiranja nisu bila ograničena samo na kraljevsku lozu, već su se dešavala i u porodicama koje su joj bile bliske. Tada je počeo da sumnja i obratio se knezu, a Virhasov deda je bio dovoljno pronicljiv, pa je naredio još dvojici učitelja da mu pomognu u istraživanju i dobro prouče sve zapise koje smo imali o prošlosti naših suseda... Posle nekog vremena su saznali da su svi ti ljudi umirali u snu i pretpostavili su da je u pitanju nekakav otrov, ali kakav, to nisu mogli da otkriju. Moj deda je umro ne saznavši tajnu, a onda su sasvim slučajno pre petnaest godina naše uhode uhvatile seljaka kako sa vrećom punom žutolovki noću putuje prema suramskoj granici - videvši Ognjenov upitni pogled, objasnio je -To su male, žute žabe čija koža koža luči otrovnu sluz. Žive na crvenoj zemlji oko rudnika, i koliko znam samo ih kod nas ima... Nakon kratkog ispitivanja, saznali su da ih seljak nosi u Suram kako bi ih prodao i da njegova porodica već pokolenjima od toga živi. Saznali su i gde će pronaći onog ko ih kupuje... I tako su došli do starog trovara, a on im je otkrio ne samo kako se pravi otrov i protivotrov, nego i užasnu tajnu o kralju Šahunu... - Istan je zastao stresavši se, pa tiše nastavio - Šahun je bio sin iz drugog braka, a njegova majka ćerka jednog visokog plemića koji je umro u snu. Nekako je uspela da sazna za dvorski otrov, a kada se stari kralj razboleo, znajući da će ga prvorođeni sin naslediti, u strahu za Šahunov život, počela je da mu daje protivotrov. Tako je uspela da ga sačuva od polubrata, a čim je kralj umro, Šahun je poslao ubice na naslednika i njegovu porodicu. Bio je to zastrašujuć zločin, prvo javno bratoubistvo u prošlosti Surama. Novi kralj je tako izazvao strah i mržnju, a broj onih koje je posle toga uspavao bio je mnogo veći nego ikad ranije. Iz opreza da i sam ne bude ubijen, zatvorio se u svoj dvor. Pošto sa ženom nije imao dece, počeo je da odlazi u postelju svojoj sestri... A ona je rađala... Svi Šahunovi potomci su plod te izopačene, rodoskvrne veze. U međuvremenu žena mu se obesila, a sestra je umrla u snu nekoliko meseci nakon što mu je prvi put predstavljena Virhasova porodica. Mislim da mu je već tad Marina zapela za oko iako je imala samo devet godina. Valjda mu je bilo dovoljno da vidi kneginju, pa da zna u kakvu će devojku kći da joj izraste...