Vizdaški letopis II: Nasleđe zmaja

XXVIII Zarja

Mesecima je Zarja hodala, najpre u društvu putnika koji su išli na sever, a potom je okrenula na istok prateći lenju reku da bi znala kojim putem će se jednoga dana vratiti. Verna svom pozivu, pomagala je kad god je trebalo i učeći novi jezik, shvatala da se taj svet nije mnogo promenio od onog vremena kada je mudrosna Tekla prešla močvarijske granice i provela dve godine na zapadu Darimskih ravnica. Muškarci su bili lovci i vešti konjanici, divljeg duha i ponosni na slobodu koju su uživali. Žene, grube i snažne, volele su da ih prate, osim kada su imale malu decu. Tada su ostajale uz ognište u pohri, skloništu sličnom zemunici.

Zarja je naišla samo na jedno naselje i to tek kada je prešla na drugu stranu reke Durme. U početku je tražila ljude i često je u daljini mogla da vidi oblake prašine koji su ostajali za velikim grupama jahača koji su u žurbi prolazili. A njoj se nije žurilo. Sporo putujući, upoznavala je predele kroz koje je prolazila i istraživala biljke koje su rasle na tlu. Većinu ih je prepoznavala iz onoga što je učila, a neke su joj bile potpuno nove. Zato je strpljivo crtala i beležila, koristeći svaku priliku koju joj je priroda pružala. Svet Darimskih ravnica je bio čudesno drugačiji i ona se trudila da otkrije što više njegovih tajni.

A onda je došla do tog naselja i ostala u njemu čitav mesec. Najpre joj je bilo čudno što u njemu ima malo stasalih muškaraca. Uglavnom je viđala starce i žene sa malom decom, a kada je upitala zašto je to tako, rečeno joj je da su lovci na putu i da uskoro treba da se vrate. Sedokosa žena, koja ju je pozvala u svoju pohru, imala je kostobolju i volela je da priča tako da je Zarja saznala da plemena nose ime po plenu koji najčešće love. Ovi kod kojih je došla bili su Štuke, severno od njih su bili Crveni Jeleni, a zapadno Divlji konji. Svakih deset godina su se selili i odlazili tamo gde je plen njihovog imena bio malo lovljen, a onda su i tu oblast napuštali da bi se lovište oporavilo. Zarja je shvatila da je to njihov način da ne naruše prirodnu ravnotežu.

Žene su rađale po dvoje, retko kad i treće dete. Vodila se briga o tome koliko članova pleme broji i samo u slučaju bolesti ili neke druge nesreće, dozvoljavale su se nove trudnoće. Između sebe su retko ratovali i to nikad zbog zemlje ili plena. Ako je i dolazilo do zavade, plemenski poglavari bi to rešavali međusobnom borbom, a onaj koji izgubi bio je u obavezi da iz zajedničkog krda konja odvoji nekoliko najboljih grla i njima plati za otkup svog poraza. Konji su im bili najveće bogatstvo, ali i njihov broj je bio ograničen zbog ispaše. Najbolje su čuvali, a one slabije koristili za dopunu ishrane.

Zarja se čudila tom svedenom načinu života, ali i žena koja ju je primila u svoj dom, čudila se njoj.

̶ Zar ti ne želiš muškarca? - upitala je jedne večeri kada se zajapurena vratila u pohru. Njena seda kosa je bila raspletena, a svetle oči caklile zadovoljnim sjajem - Od kad si ovde, nisi ni jednog posetila, a sigurna sam da bi bili voljni da te opsluže... Zar nisi videla kako te gledaju?...

Zbunjena onim što čuje, devojka je zatreptala upitno je gledajući. Nije bila sigurna da li ju je dobro razumela.

̶ Opsluže?!

̶ Da, dušo... Zdrava si i lepa... Osvrni se malo oko sebe... Nisu te biljke sve što postoji... - žena se osmehnula otkrivajući bele zube. Bore oko usana su joj se produbile, a mrežice oko očiju skupile - Ja imam šest desetleća iza sebe, pa se još uvek gledam u njihovim očima... Muškarac i voljna žena se brzo sporazumeju... Ali ako ti se ne sviđa ni jedan od ovih koji su ovde, brzo će se vratiti i ostali. Tada ćeš moći da izabereš, a pošto si moja gošća, nadam se da će ti jedan od mojih sinova dopasti... Moj stariji je poglavar.

̶ Milda?! - Zarja je zaprepašćeno ustuknula - Tvoji sinovi su vezani, imaju svoje žene - ne znajući šta drugo da kaže, devojka ju je podsetila.