Vizdaški letopis II: Nasleđe zmaja

XVII Izazov

Dok je stajao u knjižnoj dvorani gledajući u čudu Tihanu i Davorinu, Ognjen nije znao da li da se nasmeje ili ih obe dobro izgrdi. Iako je kraljica rekla da je to njena zamisao, dovoljno je poznavao svoju ženu da bi bio siguran da nije nedužna koliko se pravila da jeste. Dobro se sećao kako je njemu poturila vesti o Kalimu, a onda se pravila nevešta kada je rekao da će predlog o savezu izneti kralju. Nikad joj to nije priznao samo zato što nije znao da li to bila njena igra ili je i Istan učestvovao u svemu.

̶ Dakle, ako sam dobro razumeo, predlog je da Marinu i Relju pošaljemo na Tople izvore? I to same?! - gledajući pažljivo u Tihanu, ponovio je ono što je Davorina rekla nekoliko trenutaka ranije.

̶ Da, da... - kraljica je nestrpljivo ponovila - Moraju da budu sami jer tad neće imati sa kim drugim da razgovaraju pa će morati jedno drugome da se okrenu. Hteli-ne hteli...

̶ Jesi li ti svesna da je tvoj sin prilično... - Ognjen se zakašljucao tražeći prikladnu reč, pa kad ju je našao, nastavio - .... voljan... za svoju verenicu?

̶ Neba mu, vojvodo! - zasmejala se Davorina podižući ruku da bi prekrila usta - Ti kao da zaboravljaš da sam odrasla uz dva starija brata koji su se u njegovim godinama ponašali kao neobuzdane životinje, a čini mi se da nisu ni sad bolji, pogotovo Lahor! I to što sam kraljica ne znači da imam svilene uši! A nisam ni slepa da mi promakne izbočina na Reljinim pantalonama kad god je Marina u njegovoj blizini. Moj sin je napaljen i hvala nebu zbog toga! Već sam se brinula da sa njim nešto nije u redu!

̶ Sa Reljom je sve u redu - nasmejao se Ognjen iznenađen Davorininim rečnikom - A to što nije na ujake...

̶ A nije ni na oca - podsetila ga je ona - Koliko se sećam i vas dvojica ste bili prilično divlji...

Vojvoda je odmahnuo rukom i dalje se smejući:

̶ Bilo pa prošlo... Nego, da se vratimo na ono dvoje posvađanih...

̶ Marina je uvređena i čeka izvinjenje - ubacila je Tihana da bi stvari bile jasne.

̶ I Relja je uvređen zbog Vigora, a i zbog pljuske koju je dobio - nadovezala se Davorina - I koliko ga poznajem, neće prvi popustiti, pogotovo što je ona žensko. Zato sam i mislila da ih gurnemo u nepriliku gde neće imati kad da razmišljaju o svojoj uvređenosti i o tome ko kome duguje izvinjenje, već će morati da brinu o važnijim stvarima!

̶ Mhm, kao na primer: šta će jesti, pošto ni ona ni on ne umeju da spremaju hranu. Ili možda grešim? - uzdahnuvši, Ognjen ju je opomenuo.

̶ Uh, na to sam zaboravila - kraljica se namrštila setivši se da je Tihana kuvala, a ona joj pomagala - Istina, Relja ume da lovi... Mislim, išao je u lov...

̶ Išao je, naravno, ali sa pratnjom i u područja koja dobro poznaje - podsetio ju je vojvoda, a onda priznao - Strahinja i ja smo išli zajedno, pa nam nije bilo svejedno. Zamisli tek kako bi bilo Relji... Ne, njih dvoje ne mogu sami na Tople izvore.

Razočarano ga pogledavši, Davorina je uzdahnula i prekrstila ruke na grudima. Imala je ogromnu želju da pošalje decu u onu divnu kamenu kuću gde je sa mužem provela najlepše dane svoga braka. Lepota i mir koji su tamo vladali bili su poput čarolije koja ih je vratila u ono vreme kada su bili zaljubljeni. I nekako je znala da je to baš ono što je potrebno Relji i Marini.

̶ A kada biste ti i Tihana pošli sa njima? - upitala je molećivo - Ti njegova, a Tiha Marinina podrška. Ni jedno od njih dvoje se ne bi osećalo zapostavljeno, a ni u prednosti. A ni Virhas i Sirisa ne bi trebalo da imaju ništa protiv... Žao mi je da deca ne odu na Tople izvore kad je tamo tako... zaljubljujuće...